Knjiga je prijatelj (deo treći)

Nekako je moje detinjstvo bilo ispunjeno knjigom. Danas klinci nemaju tu sreću, ali imaju internet. Opet mi se čini da sam ja bolje prošao...

Sećam se narodne biblioteke Vuk Karadžić, i mog prvog odlaska u istu. Bio sam zaprepašćen...gomile i gomile knjiga, a ja sam ih želeo sve. Onda beskarajna lutanja između polica u potrazi za pravim naslovom za tu nedelju. Sećam se ogromnog razočaranja kad sam uzeo knjigu Dejvid Koperfild i shvatio da ona nema veze sa mađioničarem...

Tom Sojer i Haklberi Fin. Kako sam bio uzbuđen, kako sam bio fasciniran, kako sam bio...naivan. Jer tek sam kasnije shvatio koliko ima „naših“ , mnogo boljih naslova slične tematike. Orlovi rano lete...Družina Sinji galeb, Družba Pere Kvržice...pa Dečaci Pavlove ulice, zašto da ne? Brzo sam ja zaboravio i Toma i Haklberija. Oni su neki stranci...još uz to manje zanimljivi...

Mnogo je knjiga proletelo kroz moje male ruke u tim godinama, mnogi naslovi, što iz obavezne lektire, što iz moje biblioteke. Neki su zauvek ostali u meni. Vlak u snijegu, Vuk samotnjak, već ranije spominjani Hajduk, pa Nikoletina Bursać, Ne okreći se sine...

Onda sam malko odrastao, pa sam čitao i malko ozbiljnije pisce... Danilo Kiš, Pavić, Ćosić, Drašković...i iz tog perioda mi je i ostala najdraža knjiga...definitivno...Hazarski rečnik. Ko nije pročitao...ne znam šta čeka. Zaista.

Ovde ne mogu spominjati sve što je na mene ostavilo jak utisak. Prosto, zato što svaka knjiga ostavi utisak. Svaka knjiga u sebi ima tu neku nit koja ostaje večito vezana za čitaoca. A sad od kvaliteta, od ukusa, od trenutka zavisi koliko će ta nit biti jaka. I da li će se ikada prekinuti. Što je tih niti više, čovek je bogatiji duhom...zadovoljniji sobom. Veliki je to kapital...