Udri jače Noris Čače

Uvek sam voleo da gledam trash filmove. B,C,D i Y produkciju. Pa ti filmovi definitivno umeju da razvesele, da sat i nešto odvojenog vremena učine zanimljivim. Nije bitan žanr uopšte, bitan je stil...

Stiven Sigal, Čarls Bronson, Žan Klod Damdam...Dolf Lundgren, Čak Noris. Heroj do heroja. Pa njihove filmove sam gutao neverovatnom žestinom, širom otvorenih očiju. I danas ih gledam, vrlo rado, kad god želim da se opustim. Gomile opasnih scena, glupavi dijalozi, neuverljiva radnja...šta čovek više da poželi?

Ne znam ni sam odakle u meni ta želja. Možda je sama filmska industrija kriva za to, hiljade filmova se svake godine izbacuju kao na traci, a na prste dve ruke mogu da se nabroje kvalitetni naslovi...ili bar kvalitetni naslovi do kojih prosečan poznavalac može da dođe. Imam tu sreću da poznajem par filmofila koji mi skrenu pažnju na nešto što vredi odgledati, te ih neretko poslušam. Oni znaju moj ukus, skoro se nikada ne razočaram.

Od filmova koji dobiju Oskara sam odustao davno. Uvek velika očekivanja, a onda...mislim na period posle Tom Henks-a do Milionera ove godine. Ne pamtim dobar naslov u tom periodu. Milioner me jeste oduševio, ali iskreno sam sumnjao da će tako kvalitetan film uspeti da dobije tu „prestižnu“ nagradu. Prevario sam se...ili su se prešli oni. Ko će ga znati...

I zato, šta mi drugo ostaje nego da gledam stare proverene naslove A produkcije po stoti put...ili da uživam u hitovima mojih superheroja. Trash rulez...definitivno...