Za koji dan će četrnaesta godišnjica "Oluje". O tome kako je sve izgledalo pre četrnaest godina uglavnom se dosta zna. No, na životima običnih malih ljudi, biva vidljivo da zao duh "Oluje" i te kako još traje. O tome sam u jučerašnjem broju zagrebačkih "Novosti" objavio potpuno autentičnu priču, smatrajući je ilustrativijom i dojmljivijom od navođenja

"Tipični Srbi. Visoki su po dva metra i UVEK su u pravu."

Izjava maloletnog F.T.S. (15) u pokušaju da opiše svoje drugare s letnjeg međunarodnog kursa, po nacionalnosti Srbe.

U centru Novog Sada od juče postoji “Prolaz Srđana Aleksića», koji je dobio ime po mladiću iz Trebinja ubijenog u rodnom gradu zato što je branio komšiju i prijatelja Alena Glavovića, Muslimana iz Trebinja

Srđan Aleksić je imao 26 godina kada je ubijen. Bio je juniorski rekorder u plivanju i bavio se amaterskim pozorištem

Srđana Aleksića, vojnika Vojske Republike Srpske ubili su pripadnici te iste vojske pošto im se suprotstavio kada su na ulici htjeli da ubiju njegovog poznanika, Bošnjaka iz Trebinja. Dana 21. januara 1993. godine grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je legitimisala osobe na trebinjskoj  pijaci. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen Glavović, Bošnjak, počeli su ga maltretirati i tući. Tada je Srđan priskočio u pomoć Glavoviću, a četvorica vojnika su, umjesto Glavovića, kundacima pušaka pretukli Srđana. Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo je 27. januara 1993. godine.  

Srđanov otac Rade tada je napisao čitulju u kojoj je naveo:
"Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost."

Ostavka Ive Sanadera imala je krupan odjek. Čovek koji je držao sve dizgine vlasti u Hrvatskoj, zaspao je zadnjeg junskoga dana ove godine kao premijer, zaspali su građani sa kojima je suvereno upravljao, zaspali bankari, politička klasa i tajkuni,svi snom bezbrižnoga pravednika, a onda se premijer probudio prvoga jula, u danu kad započinje najintezivniji deo turističke sezone, dana kad se već decenijama u Hrvatskoj dešava najintezivnija "žetva novca", od koga država i njena potrošnja u dobrom delu žive, i rekao - a sad adio. I kako je to rekao...Rekao je..evo, odoh, a vi radite

 

Potpisivanjem međunarodne deklaracije na konferenciji održanoj u Pragu - 46 zemalja se obavezalo da će nastaviti proces restitucije imovine silom oduzete Jevrejima tokom holokausta. Deklaraciju iz Terezina su potpisale države EU, SAD, Rusija, kao i sve zemlje bivše Jugoslavije.

Jedino su se izdvojili Vatikan i Srbija koji su konferenciji, koja je u Pragu organizovana na samom kraju češkog predsedavanja Evropskoj uniji, prisustvovali kao posmatrači

Za razliku od svih zemalja koje su na konferenciju o imovini žrtava holokausta poslale delegacije sastavljene od predstavnika resornih ministarstava, Srbija je poslala svog ambasadora u Češkoj i to bez ikakvih ovlašćenja.

Aleksandar Nećak je konferenciji prisustvovao kao predstavnik Saveza jevrejskih opština Srbije i podneo izveštaj o situaciji sa restitucijom u Srbiji.
“Uputio sam pisma svim resornim ministarstvima i niko nije odgovorio, osim premijera, koji mi je odgovorio da je prosledio dopis svim ministarstvima, odakle će mi se javiti. Do danas se niko nije javio. Shvatio sam da ne postoji koordinacija, jedno ministarstvo ne zna šta se događa u drugom”, objašnjava Nećak.

Deklaracija iz Terezina nije pravno obavezujući dokument već ima moralni značaj i zemlje potpisnice obavezuje da "isprave posledice nelegalnog konfiskovanja imovine, kao i prisilnih prodaja koje su pratile progon nedužnih ljudi" od nacista. 

Ko se još seća onog vremena kada smo ,za domaće potrebe ,govorili o Srbima i Jevrejima kao narodima stradalnicima,bratstvu po stradanju,

 

          Početkom rujna meseca 1941. u Zagreb stiže dr Jozef Ekhart, predstavnik TOBIS filma, austrijske ispostave najveće nemačke filmske kuće Reichsfilmkammer, čiji su čelnici polagali račune Gebelsu lično. TOBIS film je kao filmska kompanija, pod različitim imenima, postojala sve do 1985. godine, dok je Reichsfilmkammer prestao da postoji po završetku Drugog svetskog rata. Svrha ove posete bila je priprema

AleXandar Lambros

 

E, pa, lakše bih podneo da je na xtube-u osvanuo moj home video, kunem vam se. Ovo što jutros pročitah u Politici više me potreslo. Mislim, alo bre, ajd stvarno oladite više malo.
Da neke stvari odmah razjasnim pre nego me zaskoče kako dežurni nongaverMentalci tako i ovi s brojanicama i bradicama što

Vratimo se onom prijašnjem Ponteportònu.

Putem ste mogli obići Motovun, upoznati legendu o Velom Joži – pravednom divu opisanom u pripovijetci Vladimira Nazora ili možda na drugu stranu skrenuti za pitoreskni Oprtalj (slika desno).

Umjesto da skrećemo

Čitam zadnjih dana dosta tekstova o putovanjima u Lijepu moju, o krstarenju jedrenjakom, konobama…i tako…sve mi nekako dosadno. Kao domàća cura, osjećam moralnu obavezu da vas provedem nekim možda medijski malo manje zastupljenim dijelovima. Primijetit ćete akcente prilikom prvog spominjanja nekih imena ili pojmova. Ne znam za one duge, uzlazne ili silazne. Meni su svi kratki i isti.

Rovìnj, Porèč, Pula, Fažàna, Novigrad, Vrsàr, Rabac, Labin…svakog nešto veže za određeno mjesto, no ako se uputite u Istru ovih dana ili…nekad u budućnosti, ne

Srbija, koja je nekada za Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku bila Zapad, doživela je da ona postane Bugarskoj istok na zapadu, a Bugarska njoj Zapad na istoku.

Dovoljno je deprimirajuće da je za građane Srbije Bjeljina ono što je nekada bio Trst , a Bosna njen Zapad.

Puna su nam usta kako je Srbija lider na Balkanu, u regionu, ili kako hoćemo to da budemo, samo što nismo postali, te kako je ovaj ili onaj državnik, ministar ili strani zvaničnik izjavio upravo to.

Lepo je čuti ono što nam lepo zvuči, lepo je čuti i lepe želje ali nije lepo kad sami sebe lažemo