Vojkan Mladenović je čučao u žbunju. Naišao je Vladica Mladenović. Vojkan je iskočio i udario Vladicu. Iz okolnog žbunja su iskočili penzioneri i uglas uzviknuli: "Sve smo videli!"

 

     Grupa od trideset penzionera je nadahnuto išla gradom, ka policijskoj stanici. Naišao je gospodin Veroslav Mladenović i upitao ih: " Kud ste pošli dobri ljudi?" Penzioneri su ćutali.

 

U „graničnom" području Dedinja i Topčiderskog brda, izmedju ulica Petra Čajkovskog i Vase Pelagića, smeštena je zgrada nekadašnje Sportske gimnazije. Već drugu godinu ova školska zgrada zvrji prazna, izložena vandalskim nedelima prostih i bezobraznih, koji iz noći u noć lupaju prozore i ruiniraju unutrašnjost ovog zdanja.

Kao i juče zbog Niša, jutrošnje ponovno ustajanje u 7h je značilo novo putovanje, ovoga puta u Novi Sad. Bilo je to par sati sa krajnje korektnim vojvođanskim novinarima koji su u velikom broju došli na press konferenciju u ovom gradu. Uvek principijelni Dinko Gruhonjić (Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine) je jednostavno zaključio & poručio da su „nekada svi ispoljavali otvorenu homofobiju, a da sada svi navodno podržavaju LGBT zajednicu uz neko ALI, koje se najčešće odnosi na neispoljavanje ovog identiteta na ulici.

Mi (NDNV) podržavamo LGBT zajednicu bez ikakvog ALI".

Nedeljno jutro je počelo putovanjem u Niš gde su vođeni intervjui za petu generaciju Škole nove politike. Na pitanja o Paradi ponosa svi daju više ili manje afirmativne odgovore, dok ovakva pitanja pre 5 godina gotovo da nije ni imalo smisla postavljati. Posle samo pola sata, pozvao me je poznanik iz jedne evropske zemlje, po profesiji novinar, oženjen devojkom sa ovih prostora zbog koje je svojevremeno perfektno naučio naš jezik. Izveštavao je iz mnogih zemalja i veoma dobro je poznaje oblast ljudskih prava u njima. Oduvek tvrdi da je Prajd najbolji test za stanje ljudskih prava u u tranzicionim zemljama.

AleXandar Lambros

Sećate li se Leticije Kasta? Jednom lepa. Francuzi su držali da njena lepota na alegoričan način može predstavljati lepotu čitave zemlje pa su je uzeli za svoju Marijanu. Za one koji ne znaju, Marijana je ženska alegorijska figura, koja je počela da se javlja negde u doba francuske revolucije kao simbol Slobode i Razuma, ali i Nacije i Otadžbine, građanskih vrednosti Republike. Njena bista često se nalazi u sudnicama, gradskim većnicama, njen profil nalazi se na pečatu zemlje, poštanskim markicama, francuskom evru baš kao nekada na francuskom franku, a jedna njena bronzana skulptura dominira trgom Naroda u Parizu. Zajedno sa čuvenim „galskim pevcem" predstavlja opšteprepoznatljiv simbol Francuske.

Običaj da se u portretima Marijane predstavljaju poznate, i naravno, obavezno lepe Francuskinje, uveden je 1969. godine. Prva poznata Marijana bila je Brižit Bardo. A zatim Mirej Matju, Katrin Denev, Ines de la Fresanž, Leticija Kasta i Evelin Tomas. Sve lepe, elegantne, profinjene, pomalo arogantne, baš kao i Francuska.

U najmanju ruku je zanimljivo pripremati ovogodišnju Paradu ponosa. Još u maju ove godine, neko je ceo predstojeći proces uporedio sa pripremom „druge ploče" neke pevačice čija je „prva ploča" bila hit & ostvarila „zapaženi uspeh". Tako se i desilo.

 

U čemu je onda problem ?

Zoran Đinđić nije bio popularan čovek. Nije bio neko ko pleni prost svet. Nije bio harizmatični vođa. Nije bio šarmer i kozer. Nije bio autoritet onima kojima je autoritet potreban u nedostatku sopstvenog.

Bio je povučeni cinik, introspektivni analitičar, zanesenjak fanatično fokusiran na politiku.

Barem je bio takav kad sam ga ja upoznao.

Potom je uložio veliku energiju ne bi li se promenio. Zato je i prezirao sve one koji ne rade dovoljno da bi promenili sebe. Mislio je da se Srbija može promeniti jedino kad svako od nas učini ono što je uradio on.

I ko kaže da u Srbiji nema jedinstva i da nikad ne možemo da se dogovorimo ni o čemu? Eto, ovih dana je postignut konsenzus o gej paradi: NEMA KOMPROMISA!