ili jedna malo preko reda priča.

Često čujemo da su jedini pravi prijatelji, prijatelji iz mladosti. Vrti se ta izreka toliko dugo da se već sva izlizala, odronjavila, masna, zaprljana, raščupana i ni malo istinita! Slično je i sa onom, da se prijatelji ne mogu steći kad dođeš/zađeš u neke godine. Cvrc! Šta mi napriča? Nije nego! Mojne da njaške, đina kogne gogdru!

Upis'o sam se na B 92 blog 8. 09. 2008-me godine. Objavio jedan tekst u potpalublju i ende! Bavio se onim čime se inače bavim: slikao, štampao grafike, crtao, akvarelisao, čitao knjige, pecao, cunjao tamo i ovamo, naravno, porodica na prvom mestu i onda mi posle skoro godinu dana, pade na pamet da otvorim blog.

 .. jer je svaka upotreba sile uvek prekomerna.

Dok sam čitala knjigu, s kojom sam se svađala dok se nisam rastužila i prestala da se svađam, u glavi su mi se vrtele reči (a čije bi) Džonijeve pesme, gde ovaj vrišti i skiči: "... ostavljene djevojke, narkomani i bludnice...."  a bez "uzdaju se u Tebe", jer se ovi Vidini ne uzdaju ni u šta. Reč je o knjizi iz naslova "Prekomerna upotreba sile" Vide Crnčević - Basara, s kojom sam se, ko što rekoh, svađala (ne s Vidom, s knjigom).

Kažu vesti da je CERN obavestio javnost o napretku svojih istraživača kad je reč o sjajnoj, brojnoj, raznolikoj ekipi "Higgs Hunters", koji su se okupili oko LHC da bi se sreli sa - Higgs bozonom.

Kažu - naišli su na njega i kazali: "Hi, handsome!", baš te dugo tražimo, kako ti je bilo ovih 13,5 milijardi godina bez nas, ha?

I u vazduhu ostaje pitanje:

- Kako ćemo dalje, zajedno, sad kad smo se sreli?

Lepa vest

Mnogo mi se dopao Nikolić, dakle Tomislav, večeras na TVb92, u emisiji u kojoj je gostovao zajedno sa Mirkom Cvetkovićem.

Kaže Tomislav u jednom trenutku kako je premijer Cvetković nebitan, kako ne donosi odluke i kako «verovatno ne sme ni fikus u kancelariji da pomeri bez da pita za dozvolu»!

I to kaže niko drugi nego on, dakle Tomislav, onaj koji je javno priznao da mu je svojevremeno Šešelj naređivao da (protivno njegovoj, dakle Tomislavljevoj volji) izlazi za govornicu Skupštine i po desetinu puta, bez obzira na temu sednice, i da govori za nekoga da je lopov, kriminalac ili izdajnik. Pa je on, dakle Tomislav, to poslušno radio, izlazio za govornicu, protivno navodno svojoj volji, i govorio da je taj i taj lopov, izdajnik, ustaša, kurva i šta god je već trebalo. Večeras sedi on, dakle Tomislav, u studiju, sluša Dežerove izjave (preko slušalice mu prevodilac prevodi na uho) i mrtav ladan optužuje nekog da je krpa!

Kada sam dovela Aleksu na njegovu prvu probu, na kojoj je već bilo više od desetoro dece i čula od nje: "Ti sad idi i dođi po njega za dva sata.", bez obzira što je to Ksenija i što znam da ona sve može :), nisam mogla da se suzdržim i ne pitam je li sigurna i treba li joj pomoć. Samo me je pogledala na šta sam rekla, dobro, dobro, već sam otišla.
 Naredna dva meseca, svake nedelje ujutro, Aleksa je jedva čekao da ide kod Ksenije i da bude glumac, kako je sam sebe prozvao. :)

               Pripreme počinju već nekoliko dana ranije neobaveznim raspitivanjem kod slavljenika šta bi mu bilo po volji. U stvari, sve je već poznato - nikako orasi i lešnici, a obavezno što više čokolade... I možda voće. Maline, kao prvi izbor, zatim višnje, jagode i banane, a sasvim eventualno pomorandže, ali to je već nešto na šta slabo računa.

Neće fukaru, ne bismo ni mi al nas niko ne pita. Oće ove lepe, ove plemenite, dobre, ove što su se dali celi i što nisu bili stipse i nikakvi.

Nećemo ni mi ove nikakve i te što su fukara, 

i hteli bismo možda te dobre lepe pametne i što nisu cicije, al nas niko ne pita. 

 naravno: