Ove godine se obeležava 80 godina od rođenja velikog pisca i velikog čoveka Borislava Pekića. Ovog meseca je i 18 godina od kada nas je napustio. Meni je Pekić uvek bio najomiljeniji pisac. Uvek imam bar jednu njegovu knjigu pored kreveta, za uveče pred spavanje. "Besnilo" ne znam ni sam koliko puta sam pročitao. O ostalim delima i da ne govorim.

Razlog ovog posta je blog koji je postavila njegova žena, gospođa Ljiljana i zbog čega sam joj neizmerno zahvalan. Želeo sam sa vama da podelim ovaj prijatan kutak u nadi da ćete se i vi tamo lepo osećati.

Obavezno posetite blog http://borislavpekic.blogspot.com/

 

 

 

 

 

 

Nažalost do gospođe Ljiljane nisam uspeo da dođem da bih je zamolio za dopuštenje da ovde objavim bar jedan tekst od mnogih koje možete naći na blogu. Nadam se da će mi gospođa Ljiljana oprostiti što ću jedan tekst sa bloga preneti ovde.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AFE­RE, I KAKO IH STE­ĆI

.

Ukras moji sedih vlasi je lopovluk i šašavost.

Toliko sam zdrav da se plašim da sam užasno bolestan.

Volim da posmatram upaljen televizor sa zadnje strane.

Treća šljivovica je u stanju da konkretizuje aleju šljiva.

Užasno sam ostario, lažem ma kuda išao, istinu ne vidim čak ni kroz naočare.

Povlačim sve što sam

Tomislav Gotovac (alias Antonio G. Lauer) nije bio sa ovog sveta. On je u Umetnost i u Život naprosto došetao iz nekog filma, interžanrovskog, godarovski haotičnog... Odrastavši i duhovno i intelektualno se formirajući na filmu, stripu, džezu i teatru čitavo svoje postojanje posvetio je umetnosti ― baš kao što je i sada, strukturalistički promišljeno, podjednako filmski, odšetao natrag. Uostalom, čitavog života sve fenomene sveta koji ga je okruživao, posebno fenomene umetnosti, Gotovac je lakonski objašnjavao rečenicom: Sve je to Movie...

Za  Toma Gotovca u filmu najbitnija je bila atmosfera, u umetnosti ― istina. U centru pažnje arta kog je stvarao nalazio se sam umetnik, odnosno njegova potreba da se žive vlastiti snovi, potreba da se ideali učine dostupnim i mogućim: Nisam pravio razliku između života i filma...

Posle Spilbergovog filma Munich iz 2005. i nakon filma Ulija Edela Der Baader Meinhof Komplex iz 2008. kinematografska mitologizacija i glorifikacija svojevrsne eksplozije politickog nasilja sedamdesetih godina XX veka se ove godine nastavlja skoro šestocasovnom TV sagom Carlos.

 

 

 

Ovo pre svega francusko ostvarenje (a u filmu se

 

Notorna je činjenica da trgovina umetninama postoji. Naravno postoji legalna trgovina, postoje firme/kuće Sotbi, Kristi...i ine, koje se bave prodajom, aukcijama umetničkih artefakata a postoji i ilegalna, podzemna, ona koja spada u domen sive ekonomije kako bi to eufemistički rekao vrli ministar finansija M.D.

 

Prodajom i kupovinom umetničkih dela, pre svega umetničkih slika, obrću

.

siva mirisavost i beli oblak.

nije dobro: kada prolazi ono što voli

nije dobro. ali voli zahvalnost koja nastane. do sledećeg trenutka voljenog to je dobar tepih. proviruju zvezde.

........ odnese joj voda reči. ne kucaj dok gledaš u lokvanje: ko je još video da se može otvoriti nešto lepše.......................................................

Iako sam nešto pročitao o kvalitetu ovog filma, koji svakog Australijanca natera da se srami, a bogami i druge, jer slične stvari su pre masovna pojava u svim društvima nego usamljeni slučajevi karakteristični za Distinguish, Rich Australian Society, ipak kada sam film sinoć video ostao sam bez reči.

 Film je o dvoje mladih (Samson i Dilajla)  koji su viktimizirani od prebogatog australijskog  društva  (domorodci) koje bi (kao i ostala društva) u svojoj arogantnosti i asocijalnosti, posmatralo mirno tuđe nesreće čak i najgore zločine, u svojoj egocentričnosti društva

     Tumačenje umetnosti čuvenog američkog kulturnog antropologa Kliforda Gerca u kome stoji da “Bez čoveka, naravno, nema umetnosti; ali isto tako, i što je još važnije, bez umetnosti nema čoveka” odvela me je do čuvene londonske galerije “Tejt”, na peti sprat, u sobu broj tri, u kojoj su izložena postimpresionistička dela slikarstva.