Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

Ko smo mi? Šta tražimo ovde? Šta radimo ovde? Šta radimo jedni drugima? Šta radimo bićima i stvarima oko sebe? Dokle možemo ovako? Da li treba samo da slegnemo ramenima i uživamo u komforu koji imamo ili da učinimo nešto?

Konačno je došao i taj šesti jun kada je Beograd posetio jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka – Bob Dilan. Bio je to predivan letnji dan i bilo je milina putovati na koncert. Oko arene Dilanovi fanovi svih mogućih generacija u majicama iz svih mogućih Dilanovih perioda. Iako sam mislio da ću sa svojih 30 godina biti među najmlađima ipak nije bilo tako. Sasvim sam siguran da Dilanova muzika nema previše kontakta sa mlađim ljudima, da verovatno moraš biti veliki freak da bi danas sa 17-18 slušao Dilana (ja sam ga "otkrio" tek pre neku godinu!)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šta drugo da kažem, do onoga što je Milica Tomić već rekla, otvarajući perfromans sa Draganom Mirković u Beču -- "Ovo je savremena umetnost"!

         Prve moje spontane asocijacije na Ameriku su već godinama polja pamuka koja se protežu, kao sneg u ravnici, do besvesti i još dalje, i toliko su bela da čovek oslepi ako ih gleda predugo. Zatim poneka benzinska pumpa pored puta i obavezna crkva, jer se valja pomoliti svugde i u svakoj prilici, raspeća na bregovima, bilbordi sa biblijskim citatima i neonski Isusi

Početkom 2002. godine, gostovali smo porodično kod mog nekadašnjeg direktora, jednog sjajnog, inventivnog zanesenjaka poznih godina, u njegovoj kući u Francuskim Alpima, nedaleko od Ženeve. Uz raklet i vino, pozvao me je da pogledam zanimljivu knjigu fotografija. Ostao sam zabezeknut nad "Zemljom iz vazduha". Od tada znam ko mi je omiljeni fotograf - Jan Arti-Bertran.

 

 

Nije mi ovo prvi put

Pitao sam se kada ćemo sresti ulicu koja nas dovodi

Pitao sam ga ume li da ispriča

Pitali su nas: dokle

 

Još uvek popunjavamo.

 

 

 

 

Ima, znate, i upitnik. Bez zaokruživanja

 

Konačno je poznat datum premijere "Šišanja". Posle tri godine rada na filmu, "Šišanje" stiže pred domaću publiku. Premijera će biti održana u Sava Centru 6. oktobra 2010. godine. Film će distribuirati Tuck.

 

 

Zanimljivo kako tema navijaca, nacizma, rasizma i nasilja za ove tri godine ne da nije postala prevazidjena vec je sada jos aktuelnija

AleXandar Lambros

Sa simpatijama konstatujem da je JK wannabe diva u zemlji koja je wannabe Evropa a čiji je predsednik wannabe lider. Njena izjava da će sahraniti Madonnu nije ništa gluplja od izjave predsednika zemlje čijih je 700.000 stanovnika gladno, da je Srbija lider u regionu, istom onom u kome beleži najmanje plate, najveću stopu nezaposlenosti i najviše cene. Sem ako nije mislio na izvoz bezbednosti, pošto, čitam pre neki dan, po predsednikovoj oceni to predstavlja glavni srpski izvozni adut. Možda ne bi bilo loše da se proba s izvozom gluposti. 

U političkom cirkusu zvanom "SRBIJA" nakon tzv. presude za aferu "kofer", objašnjenja i pojašnjenja za aferu "satelit", of-šorijade tajkuna i Subotićeve prijave Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Miškovića i Beka, više nema mesta za političke klovnove. Sada su na redu političke akrobate!