AleXandar Lambros

Jeste li gledali film „U Brižu"?

Dvojica irskih plaćenih ubica iznenada se nalaze u Brižu, gde su se sklonili na izvesno vreme jer su zabrljali neki posao u Londonu. Rej (koga glumi Kolin Farel) i Ken (Brendan Glison) stoje na glavnom gradskom trgu, osvrćući se i razgledajući. Ken je očigledno očaran mestom dok je Rej užasnut mogućnošću da u njemu ostanu zaglavljeni dve nedelje.

 

 

Zbog nekih ljudi i odredjenih stvari odlučio je da uradi jednu veliku stvar u svom životu.
Jednom mu je Lana, kada je već napustio Beograd, napisala u mailu da je, iako više ne živi u Beogradu, mnogo više u u tom gradu nego oni koji su tu ostali. Mislila je na njegovo pisanje i neku vrstu internog aktivizma kojim je bio prisutan tu, bez ikakve lične koristi osim satisfakcije koju je imao jer radi ono što želi.

Ivan ga je jednog prolećnog dana s kraja devedesetih, dok su sedeli u Zlatnom opanku, iz vedra neba presekao pogledam i sasvim ozbiljnim glasom rekao:"Da tebe

Stidljivo, bojažljivo, znatiželjno gledanje preko paleži, nakon Apokalipse. Svet je dosegao svoj doseg. Opštavilo ima ciklus: u jednom času više i nema potrebe da se po svaku cenu održava trajanje. 

 

 

 

‘'Oni koji žele da zadobiju milost kakvog vladaoca, vrlo često imaju običaj da izlaze pred njega sa onim što mu najdraže ili sa onim što primete da mu predstavlja uživanje. Zato se mnogo puta dogodilo da im se pokljanjaju konji, oružje, zlatotkana čoha, drago kamenje i slični ukrasi dostojni njihove veličine. Kako ja želim da izađem

...One Love

 

Prošlo je deset godina od zatvaranja kluba hercegnovskog pozorišta. Pisao sam dosta o tome, tada, na blogu i dobio veliku podršku blogera za našu (naposlijetku, jalovu) borbu da se klub ne zatvori.  Za to, vazda - hvala.

No, šta je tu je, život gazi dalje. Sad neki drugi mladi i polumladi bleje, kvalitetno i manje kvalitetno, po nekim drugim buvarama. Slušaju neku novu (staru) muziku i mlate iste (nove) priče.

 No, uvjerih se da baš među njima naživlje živi legenda o nekadašnjem pozorištu. Mi, akteri svih negdašnjih dešavanja, znamo da su to samo legende. Stvarna priča je mnogo luđa :) 

      Pošao Sveti Sava preko jedne planine, pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobegne, ali ne mogne, pa se tada sretnu na putu. Sveti Sava rekne đavolu: „Pomozi Bog!" a ovaj odgovori: „Nije ti za tim stalo."

- „Kako si?" reče Sveti Sava; a đavo mu odgovori: „Šta je tebi briga, kako sam."

- „Kuda hoćeš?" upita ga Sveti Sava; a ovaj odgovori: „Ni za tim ti nije stalo."

- „Šta bi radio?" reče Sveti Sava; a ovaj mu odgovori: „Radio bih bašču, kad bih imao mršave zemlje i takvog ortaka."

      Onda Sveti Sava kaže đavolu: „Ako baš hoćeš da radiš baštu, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo, kako ćemo i šta najpre sijati, i ko će sjeme nabavljati."

      A đavo mu odgovori: „Ako me i mrzi s tobom raditi, i opet ti se pokoriti neću, ali hoću da načinimo ugovor, pa da otpočnemo raditi."

Apelujem na Srpsku pravoslavnu crkvu da Cecu Ražnatović proglasi za sveticu i da dan odlaska u kućni pritvor proglasi kao verski praznik pod nazivom „Dan velikomučenica".

U prilogu ovog predloga Svetom Sinodu su sledeći argumenti:

1. Ceca Ražnatović je poput velikih hrišćanki priznala svoj greh

(из циклуса Друмошети)

догађај оком ћу колао је подуго новим садом у форми сокачких олајавања да би на веродостојности добио тек од када је интерес за чланове породице г.Марић Милоша побудио и шире занимање публикума.угледни житељ града Милош својом породичном прц активношћу заслужио је ето да га и покољења помињу обзиром да скраја 19.века изроди са својом супругом Маријом кћер Милеву која опет с почетка 20. века с’ ,и шире знаним, проф Ајнштајном, мужем, у историју се убележи, трајно. 

ројевитост мисли моје

пред Вама што ево стоје

богатије би ми биле

куцањем се погубиле

Pitanja na odgovore ili: o (ne)mogućnostima (umetničkih) utopija danas

Ko je (kakav je) umetnik današnjice? Odgovor na ovo pitanje, prirodno, neodvojiv je od priče o mestu, ulozi, psihološkim, estetskim, etičkim i semantičkim kontekstima i problemima umetnosti našeg vremena.

Polazeći od rečenice koju je u vremenu (realnog) socijalizma izgovorila jedna mađarska umetnica: “Moj umetnički status, pa to je geografska i biološka nepravda!”[1] , prirodno dolazimo do pitanja statusa današnjeg umetnika nastanjenog na prostoru (prostorima) Istočne Evrope. Dok su, recimo, u vremenu pre pada Berlinskog zida za cilj (svrhu) svoje umetnosti imali osvajanje i širenje prostora slobode ─ istočnoevropski umetnici današnjice, “ušuškani” višedecenijskim ograničenjima državnog socijalizma, ovaj šok budućnosti dočekali su prilično nespremni. Danas kada ih zbog njihove umetnosti više niko neće hapsiti, neće ih pozvati na informativne razgovore, ili im sudskim odlukama zabranjivati rad, dobar broj umetnika Istočne Evrope, ma kako paradoksalno delovalo, oseća se zakinutim upravo za taj prostor i (urođenu) potrebu subverzije, otpora, nepristajanja, svakovrsnog angažmana..., ili pak, na drugom polu: sluganstva, poltronstva, veličanja, slavljenja...