Onaj deo Srbije koji uporno smatra da su ljudska prava neki uvoz iz inostranstva (iako smo još od 1945 bili potpisnici ogromne većine konvencija iz ove oblasti) su ponovo izgubili. Iako Parada nije održana prošle godine, pozitivan efekat je bio ogroman. Slično se ponovilo i ove godine, samo što će Parade definitivno biti i to za nešto više od 2 sata.

Šta

 

ne znam koliko meseci posle petog oktobra, imala sam tada dve radnje sa plemenitim metalima, nije mi izlazila iz glave jedna rundekova pesma... pevao je nešto o tome kako on nije sluga i kako neće na koljena, nikad od sada....tada je osećaj da nije više bitan pojedinac, nije bitan mali posao nego samo veliki, nije važan čovek nego lanac i tako dalje,  bilo novo osećanje. možda je pojedinac kreten, ali taj kreten od pojedinca je bio nekako važan, podrazumevalo se da je važan. da je važna jedna radnja, jedna trafika, jedan život, jedna priča, a ne šoping mol, ne korporacija

Rečnik Matice srpske kaže:

Tràdīcija (ž. lat)
1) a) Usmeno prenošenje istorijskih činjenica, predanje

b) Verovanje, običaji, pravila ponašanja i sl. Koja se prenose sa pokoljenja na pokloljenje.

2) pravn. Sticanje svojine pokretnih stvari predajom stvari iz ruke u ruku.

U Vujaklijinom leksikonu piše:

Tradicija (l. traditio)
predavanje, s kolena na koleno usmeno širenje (priča, pouka; verovanja, običaja i sl.) vest; običaj, navika; prav. predaja

Proverila sam i Oksfordski rečnik engleskog jezika, definicija je slična.

Ali, što se Bocvane, a i većeg dela Afrike tiče, ovim definicijama pod hitno treba dodati još jednu:

Tradicija
Najčešći i najuspešniji, gotovo neopoziv izgovor za sve što ne želite da uradite!

(Npr. Ne mogu to tako da uradim, nije naša tradicija! Mi, po našoj tradiciji, to ne radimo! To ne mogu da jedem jer nije tradicionalno! Iduće nedelje ne dolazim na posao zbog tradicije!...)

Ako mislite da preterujem, slobodno možete da se raspitate kod bilo koga putnika - namernika koji se zadržao u Africi više od dva dana!

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...( biseri iz arhive ) ...

Srk ...

7:00- Tata, pa ovaj čika se juče pozvao na član 35, tvrdeći da je bolestan, kako ne bi prisustvovao usvajanju sporazuma sa EU.- govori mi Perica i jednim prstićem mi pokazuje na sliku sa naslovne strane, a drugi mi pruža da mu obrišem govance što je upravo isčačkao iz nosa.Gledan ja u čiku,

Gledam blog našeg druga Spire pa mi pade na pamet - a što ne bi dobro postalo navika (da citiram onu reklamu za čaj)?

Zašto samo novinari da objavljuju po novinama kad se neka javna ličnost pogrešno parkira? Zar sada nema u Srbiji bukvalno stotine hiljada mobilnih telefona sa ugrađenim foto aparatom? Šta nam je potrebno da iskorenimo nepropisno parkiranje u Srbiji?

Meni se čini samo jedna email adresa:

nepropisnoparkiranje@mup.gov.rs

Poslednjih godina su u našim sredinama, pre svega u onim manjim, na videlo isplivale neke veoma zanimljive pojave. Tako se, na primer, među nama, budimpeštanskim Srbima, iskristalisalo nekoliko unikatnih kategorija ljubitelja kulture.
1. grupa: oni koji odlaze samo na kulturne programe koje lično organizuju. Sve ostalo im je je, ahhh, dosadno, a i veliko je pitanje da li je dovoljno

na žene da paze kako se oblače, jer to ih dovodi u opasnost izazivanjem drugih da se nasilno ponašaju.

Avionske nesreće su oduvek privlačile pažnju javnosti i, naravno, medija. Slično je bilo i u Hrvatskoj, kada su se, pre desetak dana (23. septembra),  na vojnoj vežbi kod Slunja srušila dva lovca MIG-21 Hrvatskog ratnog zrakoplovstva. Budući da su se vojni piloti, srećom, katapultirali na vreme i prošli samo sa lakšim povredama,  u naslovima, podnaslovima i komentarima  dela htvatskih novina mogli su se pročitati duhovite i ironične opaske, poput one da je Hrvatsko ratno zrakoplovstvo ovom nesrećom izgubilo pola svojih zrakoplova. Međutim, kada su «Novosti»,  nedeljnik srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj, na naslovnoj strani, preko fotografije hrvatskih migova, objavile: «Obadva, obadva su pala!»  reakcije u Hrvatskoj su bile više nego oštre.

                                                                                                                  Call me Ishmael 

1. Davno je to bilo.

Letopisac beleži da su Rome tada zvali Ciganima, bez pežorativnih konotacija.

U velelepnom Parizu iz tog vremena bio je veoma poznat restoran „Raspućin" (Raspoutine), zbog „slovenske egzotičnosti", ma šta to moglo da znači. A istovremeno, bio je prilično poznat i restoran „Braće Jovanovića", koji su vodila dvojica Roma poreklom iz Srbije. Ne samo da se dobro jelo i pilo u tom restoranu, nego se, naravno, i slušala divna ciganska muzika (La musique tzigane), koja je, poslovično radnim i marljivim Francuzima, dušu razgaljivala uveče, onda kada su hteli da se malo opuste i oslobode dnevnih stresova. Ali i onima dokonima iz visokog društva, koji su, takodje, navraćali.  Primetno su dolazili i Španci, uglavnom lorkijanske duše, najviše zbog dobre muzike, jer oni, koji znaju napamet mnoge stihove iz nezaboravnog „Romancero Gitano", umeju osetiti kako umilno i nežno cvile violine ciganske.