Оља је свакакве доводила у емисију и те емисије су свакакве биле али давно није била толико примитивна (ако је икад и била и мислим на емисију) као јучерашња. Човић и Вујошевић су савршено забавили спрингеровску публику, препуцавали су се на радост пука... да је пала и нека размена шамара било би скоро па савршено (савршен сценарио

• E! Otkud ti?
• Iz četvrtog reda. Jedva sam se probila. Kako si, gde si?
• Dobro. Sasvim. Mestimično suzno. Još umem da uključim dugu..... Na starim i novim mestima. Ti?
• Dugo se nismo videle.
• Dugo. I nismo se pitale.

Звррр!!! Звррр!!!
Клик.
- Слушам
Паја:
- Дебели, 'ајмо до Гангуле на пиво. Да изађемо мало из ових кутија које називамо станови.

Тешко жабу у 'ладно пиво натерати. Поготово на вечерњој врућини која исијава из асфалта после целодневних 35 степени.

Atom

 E sad, valjda u 4000 znakova ne može da stane više od 3 grada, ili je ovo prvi nastavak, ili šta li - možda ni objašnjenje za naivne nije moglo da stane u 4000 znakova :-)

Lepota

Da se odlučim na odlazak tamo baš ovih dana bio je presudan jedan  bezazlen razgovor koji sam vodio sa prijateljem. Pričali smo o neobičnim a čarobnim mestima i on je izgovorio "Limun Draga". Šta i gde je ta

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

U životu sam neke stvari radio premalo, neke taman koliko treba, a seobe spadaju u onu treću vrstu. Broj prenešenih ali nikad otpakovanih paketa se sa svakom selidbom uvećavao, a lenj kakav već jesam neke od njih nisam otvarao već dvadesetak godina. A drugo što treba da se zna je da sam kao mladi junoša pisao neku kao poeziju, mislio sam u ta doba dosta dobro o njoj, ali sam prestao sa tim kada sam napunio 24. To se nimalo slučajno poklopilo sa prvih nekoliko meseci