Kada me na šalteru, dok registrujem kola ili u sličnim prilikama, službenica upita za profesiju, obično odgovorim uopšteno i neodređeno, najčešće kažem da sam službenik. Na pitanje: “Gde radite?” izbegavam odgovor, a ako baš moram promrmljam nešto kao: “U jednoj državnoj agenciji”. U kojoj agenciji radim, nikada i nikome ne govorim.

Zgrada Agencije je smeštena u mirnom delu grada, okružena ograđenim parkom od nekoliko hektara. I pored toga, zidovi i vrata moje kancelarije su debelo tapacirani, a roletne na prozorima uvek spuštene.

Moja gošća je: razmisljam

 Uživajte u ovoj priči .

  Огледало је тог дана као и обично било врло искрено када је стала пред њега и загледала се у свој одраз који јој се у том тренутку допадао мање него икада. То је био прећутни договор – да се не лажу. Могла је да рачуна на то да ће јој указати без трунке повлађивања

скраћена верзија: у звезду се вратио роби, већи од видића на куб, па га је шљам отерао. толико о сновима... живите их клинци док можете, зајебите повратке... нема натраг

--------------------------------

Volim da saram.

Mislim: red medicine, red slike, red muzike, red reci...

Citam Budimca i njegov dozivljaj dolaska/odlaska "kuci". Posto se i sama spremam na slicnu akciju koja me uvek uzdrma i stalno vezbam da je sto bolje savladam, primenjujem racionalizaciju. Racionalizacija je najjace oruzje u borbi protiv duhova. Secam se jedne ozbiljne pesmice iz kasne adolescencije:

Igram se.

Igra se zove definisanje.

Dajuci ime

oduzimam moc.

Tacka. 

Posveceno

 Bonjour . Est-ce Paris?

No, c'est Belgrade

Prva slika

Prvi jutarnji zraci osvetljavaju prestonicu.

Magla se polako diže i sa njom se pojavljuju prvi prolaznici. Neki se vracaju kući, par skitnica se budi i skuplja za sobom svoj mali prtljag, sklanja se i skriva. Trči u prvi jutarnji prevoz da se ugreje i nekako

О роману Иследник Драгана Великића (Лагуна, Београд, 2015)

Гласови мртвих нису мртви гласови.
Иван В.Лалић

Није ли свако писање подношење извештаја? Пре свега себи? Да ли се писац увек разоткрива? Зашто неке писце волимо више него друге? У којој мери учитавамо властите предисторије, и није ли најпоузданије мерило утицаја неког писца управо степен самосаживљавања? Ово су само нека од питања са којима се пажљивији читалац суочава већ с првим страницама новог, до сада најличнијег, романа Драгана Великића.

Mozda je ovo bas trenutak da prodjemo unazad tunelima kroz vreme i dodjemo u Beograd, nas divni Beograd za vrene Drugog svetskog rata. 

 Moj tata je tada bio beba, pricao mi je da je spavao u decijim kolicima, nije bio organizovan krevet. Ostave ga tako ponekad mama i tata i odu u pozoriste. On mirno spava, sem sto je jednom ispao iz kolica, i nikom nista. Sam kaze kako to sad sve zvuci kao horor film za danasnje roditelje. Kolica napravljena od drveta, polukruzna, kupjena negde u gradu, mozda Robna kuca na kraju Knez Mihajlove, kasnije se zvala Nama.

Njegova mama, a moja

Mali heroji: običan čovek u postsocijalizmu - Tribina u okviru pratećih programa izložbe Balinta Sombatija Bili smo heroji, Moderna galerija Likovni susret, Subotica, sreda, 22. oktobar u 19h

Učestvuju: Nebojša Milenković, istoričar umetnosti i kustos izložbe, Teofil Pančić, pisac, Marko Balažević, antropolog.  Moderator: Boris Čegar, filozof.

B. Sombati, Tito i ja, 2014.

Povodom velike retrospektivne izložbe političkih radova Balinta Sombatija „Bili smo heroji“ / Hosök voltunk u Modernoj galeriji Likovni susret i Galeriji dr Vinko Perčić u Subotici (19. septembar - 19. decembar 2014) 

Šta uraditi s viškom istorije - bilo da su u pitanju lične, intimne povesti ili tzv. velike, kolektivne, nacionalne, državne - i šta biva sa istorijskim reliktima kada istekne njihov rok upotrebe?

Kuća moga deda Stevana nalazi se u Dračevici, delu dalmatinskog sela Ervenik uz cestu zvanu "rudarica", zapravo stotinjak metara od te ceste. Baš podno brega što se spusta od Mokroga Polja. Njeno prostrano dvorište je bilo obzidano visokim zidom, čvrsto zidanim od krupnih blokova tesanog sivoga kamena. Dvorišna vrata su bila opervažena, a njihova dva krila od drveta obojana zeleno otvarala su se uz blago škripanje, koje i sada po nekad čujem, mada već decenijama nema tih vrata, njihovih šarki,kvake i kračuna.

Ispred dvorišta dizala su se tri ogromna oraha bele kore. Sa