Elem taman dođoh malo sebi od jučerašnje Golgote a novi udar jutros na moju neveštu demokratsku ličnost (jebiga jedva da sam u zapadnoj demokratiji proveo skromnih i ništavno kratkih 40 godina) iz ranog jutra ničim izazvano, zapljusnu gornji naslov B92 koji me je onako demokratski pozivao da svoje mišljenje izrazim Javno na trgu Respublikum.

Evo o čemu se radi:

TEMA DANA

ČINOVNIŠTVO

Skoro pola miliona službenika na državnim jaslama.

327.000.000.000 RSD pojedu plate činovnika

Šta

Koliko god da me je zabolela nepravda koju nam je donelo saopštenje Ministarstva kulture da je Nišville jazz festival - komercijalna manifestacija sumnjive selekcije i nejasne muzičke koncepcije, toliko me je obradovalo što su potpisnici internet peticije za podršku Nišvillu trostruko potukli potpisnike peticije za vraćanje Vesne Rivas i Goce Božinovske na "Farmu"!

Umesto klasičnog bloga prenosim tekst objavljen u današnjem broju "Novog magazina" iznad kojeg je Koraksova karikatura.

Много ме воли моја мајка. Али, чак ни она није могла, а да не закључи, помало грубо, да сам ја један "лепак за будале". Стално сам истеривао "неку правду", што у обданишту, што на игралишту. Од маторих гилиптера из дворишта и из школе нема ко ме није давио, тукао и зајебавао. Не моји вршњаци, не деца са којом сам се играо већ старије силеџије којима сам пружао отпор. Као и оне жртве силовања што су носиле "прекратку сукњу", тако и ја понекад мислим да сам био "превише у праву", или сам се бар "правио паметан", "филозофирао" итд. Преиспитивао сам себе тако једно милион пута и увек долазио до истог закључка да ће пре бити да сам стварно лепак за будале, него ово друго. Било да су дошли пар година старији па нас отерали са терена или средовечни људи без икаквог осећаја гриже савести што деци отимају терен, било да нам старији и јачи из чисте обести "грацкирају" кликере или узму нову лопту и кажу "да ће је вратити"- ја нисам могао да ћутим нити да им се склањам с пута. 

Од свих таквих епозода једна је оставила посебан траг. Иако сам и у тој епозоди добио неке батине, увек се слатко исмејем кад је се сетим.

Svi su oduvek sumnjali da je granica negde u Vojvodini, zar ne ? Pa ćemo je tu i tražiti. Takođe, prvi put ćemo Vam ponuditi opcije da odredite nivo vaše osetljivosti: dokle se može ići a da to mirno progutate ? Ne morate zaokružiti odgovor. Ali ćete se u sebi na kraju odlučiti, čitali ovaj tekst ili ne.

Ташмајдански лагуми су недавно постали део туристичких стаза, вероватно уређени, осветљени и прочишћени. Сада се зна да се они протежу у три нивоа, да су некада били каменолом, па склониште за време бомбардовања и немачки војни магацини после тога и да су ту Немци, за време окупације Београда, почели градњу команде за југоисточну Европу.

            После рата улаз у њих је затварала „Ледара“ – производња и продаја леда за хладњаке – претече фрижидера. Када су се масовно појавили фрижидери „ледара“ је затворена а улаз је остао необезбеђен. Ово је аутентичан доживљај из тих времена.

 

 

 

          Pre tri godine, Nora Vinsent (Norah Vincent) je živela kao muškarac. Nije promenila pol, nije započela dugotrajan proces hormonske terapije, Nora Vinsent uopšte nije transseksualna. Zašto onda? Odlučila je da živi kao muškarac da bi naučila šta to znači i kako to izgleda. Želela je insajderske informacije o muškarcima, o dinamici prijateljskih odnosa, o odnosu prema hrani, seksu. itd. O čemu razgovaraju,

Prvi april je idealan dan  za stupanje na snagu bilo čega, jer uvek postoji mogućnost da se izvadite "da ste se samo "šalili", te jednim  aprilililili možete izbrisati sve prethodno rečeno.

" Mož da bidne, ali ne mora da znači..."

 

Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija je po svoj prilici još jedna "kalaj rabota" jer je i on usvojen za nekog drugog, a ne za nas, za Srbiju, a posebno NE  za funkcionere ili političku nomenklaturu na vlasti.  I ta prokleta Evropa što nas tera da donosimo  zakone, tek koliko da postoje, bar na papiru.

A nesrećni Radoje Domanović, koga sam već previše puta citirao, pre stotinak godina je napisao:

Prošlost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito teških i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prošlost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga što smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.

Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Tošin bunar", zapravo, "Džakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joše desetina hiljada nekadašnjih žitelja i žiteljki  "Studenjaka" na Novom Beogradu.

U reportaži o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan roštilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon položenog ispita ili diplomiranja.