Svet je jedno šareno mesto, i vodiće te kuda treba, ako mu pustiš.
Ima još: svet šalje fer poruku kuda ideš i na šta treba da se pripremiš. Samo, moraš biti spreman i da čuješ ono što ti se šapuće, a nije baš lako uvek razlikovati ono što želiš od onoga što stvarno dolazi. Ja ponekad i sam pitam pa onda sanjam, često tu bude odgovora, ali to ume da bude komplikovano: svi ti podsvesni simboli i konteksti prave priličnu zbrku, i nekad ih je teško rastumačiti. Mislim da postoje i lakši načini, za one koji umeju da budu dovoljno opušteni i kada su

Na mladima svet - zaostaje!

Gospođica Katarina Petrović je diplomirala na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i već nekoliko godina uzalud traži posao kao inženjer prehrambene tehnologije. Zamolio sam nju i auditorijum da odgovore na pitanje "Zašto ĆUTIMO?"

Od istraživanja na temu etničkih stereotipa na Balkanu posle najnovijih ratova, izdvaja se ono koje je sproveo Nebojša Petrović. On je 2002. godine istraživao mogućnosti pomirenja između Srba, Hrvata i Bošnjaka. Prema rezultatima tog istraživanja, Srbi i Hrvati jedni druge vide gotovo identično i ta slika je donekle, ali ne preterano, negativna. Bošnjaci

МАНИПУЛАЦИЈА ЗЛОМ                       

            Још су стари Латини имали пословицу која каже: „Не сме се чинити зло да би отуда произашло добро“. Речено је и: „Зао је и онај који је само за себе добар“ –као и злослутно: „Ако другоме копаш јаму, копај је по своме узрасту

            Међутим, историја

Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

Gledam, slušam i malo sam se zabrinuo. Zoran Milanović i Ivo Josipović, onako iz glave, mirno, pomirljivo, iskazuju poštovanje „branteljima“ i saopštavaju svom narodu da „treba biti veliki u pobedi“. Koliko su ovim govorima uspeli da pošalju poruku, onima kojima su hteli da pošalju, videćemo. Ostali deo manifestacije totalno pacifistički. Vojska bez oružja, branitelji bez euforije, ne spominju imena haških osuđenika.

Pitanje do pitanja, a tumačenja koliko hoćeš.

Kraj godine je blizu, ali i početak nove. Rođendani i svakoliki drugi praznici smenjuju se svakodnevno, obeležavajući nove početke i stare krajeve. Opet, pitanje je koliko je tok vremena u stvari i stvaran, a koliko predstavlja stvar uverenja i konvencije.