Ništa toliko potresno i ubedljivo ne govori o razmerama posrnuća srpskog društva kao slike iz svakodnevnog života. Ovog 12. marta 2013. godine izdvajam 3 prizora ponora, tri odlomka stvarnosti zbog kojih besnim, patim i nadam se.

Srećan vam Dan Žena drage sestre, komšinice, devojke, starice, zaove, majke, supruge (iako je ova reč oduvek zvučala kao da ima više od dve noge), šurnjaje, babe, tetke, sestre po metli, verenice, strine, ujne, ćerke, prijateljice, kume i sve ostale pripadnice ženske veroispovesti. Nema praznika kome se ne prebacuje otrcanost, potrošaštvo (bože, što ova reč čudno zvuči, prava li je?), naizglednost i sve ostalo čemu mašta da dovoljno prostora. Doduše, često i sa punim pravom, jer na ovaj dan cvećari ruke trljaju, a mnoge žene jedino tada dobiju malo reda radi pažnje. I upravo zbog toga što brojne pripadnice našeg roda još uvek žive u minulim vekovima, zato što se tretiraju kao niža bića svedena na upotrebnu vrednost, ovaj praznik još uvek treba obeležavati. A sad, kako će ko da ga slavi, to je već lično pitanje. Tek, još uvek nisu stigla vremena za žene dovoljno dobra da se 8. Mart spakuje u plakar, i prilikom prvog generalnog čišćenja odnese u prašnjavi podrum istorije. I pun krša koji bi neko već jednom mogao da sredi.

Zbog toga, mislim zbog 8. Marta, a ne podruma i spremanja, sam ja spremna da uvek doprinesem, shodno skromnim snagama mojim, proslavi dotičnog dana. U okviru kulturno-umetničke ponude i razonode. Zbog toga ću danas u danas u knjižari Delfi, u SKC-u (kad se samo setim kako sam u tu kulturnu instituciju svojevremeno i kroz prozore ulazila), imati promociju novim pričama dopunjenog reizdanja moje knjige »Od reči do reči« i ili naravno, maštovitom potkumu zahvaljujući, »Kako sam postala gusarska carica, stah i trepet Južnih mora«. Dotični događaj će početi u 13h po srednjeevropskom vremenu, u knjižari Delfi, gde će do tada biti održano nagradododeljenije najmaštovitijim autorima osmomartovskih čestitki do 300 karaktera. Pod uslovom da imaju nesvakidašnji karakter. Verovatno i poveću količinu prideva.

Postoje bliskosti koje nadmašuju sve intimne brodolome i sva društvena posrnuća, kao i neminovnu prolaznost.
Tanja Gajić je jedna od važnih ljudskih bića u mom životu. Tanja je poput mnogih umnih i obrazovanih diplomaca morala da ode iz Srbije, najpre u Španiju, a potom u SAD, gde je uspela da ostvari respektibilnu univerzitetsku karijeru.
Njena

Danas se u Srbiji po prvi put slavi Nacionalni Dan Knjige. Na današnji dan, doduše po novom kalendaru, 1832. Godine je Dimitrije Davidović, knjažev sekretar, diplomata, ustavopisac i političar, čestitome knjazu Milošu Obrenoviću uputio pismo u kome mu je, savremenim rečnikom rečeno – predstavio projekat Narodne Biblioteke Srbije. Do sada se ovaj dan slavio kao dan pomenute institucije i svih njenih ogranaka koji se kapilarno Srbijom šire, a od danas i kao dan knjige u Srbiji.

(Edit: Narodna Biblioteka Srbije do 6. aprila skuplja knjige za biblioteke Pirota i Leskovca. Svi koji imate knjige bez kojih možete da živite, odnesite ih u Narodnu Biblioteku Srbije, čitaoci Pirota i Leskovca će vam sigurno biti zahvalni. )

Naravno, tim povodom i u to ime su, kao što red i običaj slavlja nalažu, održana brojna predavanja, izložbe, promocije, stručnjaci su se skupili u skupove, bilo je i koncerata, deca su saterana u biblioteke. Dakle, sve kao što treba.

Zaključak će, kao i obično, biti sažet: Ljudi danas ne čitaju dovoljno. Što je tačno. Višak je samo jedna reč, »danas«. Naime, ljudi nikad nisu čitali dovoljno, jer da jesu, ne bi pisci i pesnici krepavali od bede, tuberkuloze i ostalih boleština koje prate bogate duhom i siromašne materijalnim dobrima.

Sve i svašta na ovom belom svetu ima svoj dan. Toliko toga se obeležava, da je već odavno godini usfalilo dana. Ali, od danas se konačno slavi i Svetski Dan Radija. Samo jedan dan pre Dana Zaljubljenih. Taman, jer kažu da ko je ikada na radiju radio, taj ga nikada zaboravio nije. Kažu i da se od radija teško ili nikako ne odvaja. Radio je ljubav večita. I to ja mogu da potvrdim. Ma koliko tehnika i tehnologija trčale ispred mene, ja ću se vazda osvrtati nazad i tražiti radio. Radio je bio prvi medij na kome sam radila i učila se novinarstvu, i nikad od njega nisam uspela da se odlepim.

нисам најјасније схватио вест о дечанима? ко су били ти младићи тамо који су се бунили. зашто се умешао нато, и кога је нато штитио?

Sad ga nema danas, a juče se vratilo.

Ima li koga da je pretek'o?

 

Iz samo njoj znanih razloga, još kad sam imala 5 godina, Baka (mamina mama), naš kućni matrijarh, donela je odluku da ću ja učiti engleski, a moja mlađa sestra francuski.

Shodno tome, ekspeditivno sam upisana u komšijski Institut u Jovanovoj i to je, što se Bake ticalo, bila završena priča.

Neću da grešim dušu - dugo sam bila sasvim zadovoljna izborom jezika, pogotovo kad mi je sestra pokazala kako se neke reči u francuskom pišu.

Ali, onda sam se susrela sa Magom i priznajem, bilo mi je žao što ne mogu da ga čitam u originalu.

 

Le jardin

Des milliers et des milliers d'années 

Ne sauraient suffire 
Pour dire 
La petite seconde d'éternité 
Où tu m'as embrassé 
Où je t'ai embrassèe 
Un matin dans la lumière de l'hiver 
Au parc Montsouris à Paris 
A Paris 
Sur la terre 
La terre qui est un astre.

 

 

Ne prođe dan, a da se cinično ne nasmejem uređivačkoj politici ovdašnjih televizija sa nacionalnom frekvencijom. Po nepisanom pravilu, periferne vesti postaju glavne, udarne, na samom početku informativnih emisija, a suštinske, životne vesti se lukavo provlače u 15. ili 20. minutu, kada je gledalište već grogi od marginalnih informacija.

Šta, na primer, ima udarnog i bitnog u "sukobu" dva barona naše grabežno-beskrupulozne sportsko-političke menažerije? Zašto se ovdašnjem poniženom i opljačkanom građanstvu uporno nameću teme sa opskurnim likovima, "dostojnih" petparačkih TV serija?