First Agreement of Principles Governing the Normalization of Relations

1. There will be an Association/Community of Serb majority municipalities in Kosovo. Membership will be open to any other municipality provided the members are in agreement.

2. The Community/Association will be created by statute. Its dissolution shall only take place by a decision of the participating municipalities. Legal guarantees will be provided by applicable law and constitutional law (including the 2/3 majority rule).

3. The structures of the Association/Community will be established

 

Da, moja najveća želja u životu jeste da pronađu lek za autizam. Autizam je stanje, a ne bolest, ali se ja ipak nadam da će jednog dana pronaći lek koji će ljudima koji žive sa autizmom da olakša to stanje. Sigurna sam da bi mnogi od njih, kada bi mogli, rekli da žele isto.

Zašto o ovom pišem? Pa, pre neki dan sam na FB okačila vest o tome kako je možda pronađen lek za autizam.  Jedna prijateljica, čiji sin takođe ima autizam, na to je rekla da joj je dosta eksperimenata sa našom decom I da misli da je sasvim u redu što su oni takvi kakvi jesu – posebni.

Mora biti da širom današnjeg sveta postoje ljudi koji, odbijajući da prihvate da u vasioni nema pravde, prizivaju pomoć svojih bogova protiv Amerike, one Amerke koja sebe stavlja izvan domašaja međunarodnog prava.  Ako se bogovi ne odazovu danas ili sutra, govore u sebi ti molioci, možda će se ipak prenuti i nešto učiniti kroz dve ili tri generacije. I tako se njihova molba prakrično pretvara u kletvu: neka sećanje na zlo koje nam je učinjeno nikad ne izbledi, neka kazna stigne zlotvora kroz naraštaje koji će tek doći.

Seoba  Mordora na Zapad nije se na mojoj geopolitčkoj mapi  i u vrednosnom sistemu dogodila na današnji dan. Ali današnji dan svakako  jeste simbolička prekretnica u shvatanju sveta i funkcionisanja politke i sile u njemu, razloga, uzroka i posledica.

 

Današnji je dan svakako dan kad smo SAD i ja prestali da budemo prijatelji.

Večerašnje gostovanje sportskog komentatora Milojka Pantića na TV „Prva" u emisiji Ivana Ivanovića, povodom fudbalske utakmice Hrvatske i Srbije u Zagrebu, pretvorilo se u do sada neviđenu provalu ISTINE na našim kontrolisanim mas-medijima, ravnu slobodumnim komentarima na društvenim mrežama i na ovom blogu.

Koristeći priliku što ove večeri TV program ide uživo, Milojko Pantić je u vešto sročenom, ispovednom i argumentovanom tonu, izrekao NOTORNE istine o vlastitom narodu, o Srbiji, o javnosti, o politici, o novinarstvu, o medijima, o stanju u društvu i u fudbalu...

Jedino po čemu se čovek razlikuje od životinja je njegova spremnost da se bori i život posveti čuvanju i očuvanju deteta, koje bez te pomoći ne bi moglo da preživi. To je jedina stavka u kojoj je ljudska vrsta uspela da pobedi instiktivni nagon koji je Majka Priroda, u sve što je stvorila, upisala velikim štampanim slovima – opstanak. Čovek je jedino biće spremno da svoj opstanak rizikuje zbog truda da u životu održi život koji je inače osuđen na propast. Upravo to je jedino po čemu se čovek uopšte može smatrati vrstom višom od ostalih.

 

Oh, happy day, dobili smo još jedan na listi novokomponovanih praznika. Ako još niste čuli, danas je International Day of Happiness. Prošle 2012. g. Ujedinjene Nacije proglasile su 20.mart danom sreće. Smatra se da je sreća najveći i osnovni ljudski cilj, pa se na ovaj dan pozivaju sve zemlje na svetu da vode politike kojima će unaprediti dobrobit svih naroda.   
Inicijativa za proglašenje Dana sreće potekla je iz Butana,  čiji se građani smatraju jednim od najsrećnijih ljudi na svetu. Ova himalajska kraljevina zagovara alternativnu meru nacionalnog i društvenog prosperiteta, koju su nazvali Bruto nacionalni indeks sreće (GNH), kojim se odbacuju ekonomsko  i materijalno bogatstvo kao jedini pokazatelji razvoja, i umesto toga usvajaju više jedan holistički pogled na stvari, po kome se duhovno blagostanje građana i zajednica smatra jednako važnim kao i materijalno blagostanje.

Mislim, što da ne - nismo dugo pisali pismene radove na temu Proleća, zar ne?

Iako ovde kod nas na blogu (a generalno i u životu) postoji podela na ljude koji više vole zimu ili više vole leto, mislim da ćemo se složiti da je proleće jedino godišnje doba oko kojeg se većina slaže da je prijatno.

Pa, pošto je danaske, i zvanično, njegov prvi dan, da ga obeležim jednom dragom pesmom koja mi se, napola zaboravljena, ušunjala u misli jutros, kada su na jutarnjem programu po n-ti put ponovili da nam stiže proleće:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nekako i ovaj kraj marta podseća na 'onaj'. Iz Prištine sam se vratio baš na ovaj dan. Autobus koji je polazio negde od Granda u 5 ujutru...u Beogradu oko 9.30. Znam da sam pancir ostavio u stanu u Prištini i da kolega koji me je zamenio može da ga koristi.