Pisati je isto što i živeti. A za mene živeti znači stvarati.

Upoznao sam jednog talentovanog mladog momka, koji je odlučio da sa mnom podeli svoja razmišljanja kroz poeziju. Evo pesme, a autor neka se kroz pesmu Vama predstavi.

Pisati rodoljubivu poeziju je jako teško. To je hod po tankoj žici jer je jako jako uzak manevarski prostor, da bi se izbegla patetika, pretenciozne metafore, suviše jake reči i slike...

********************************************************************************************************************

Lady Godiva, Zagreb, 2001.

Prst u oko lažnom moralu 

Vlasta Delimar je Žena. Zrela Žena. Pri tom Žena koja je apsolutno svesna: sebe, svog pola i roda - baš kao i okolnosti odnosno mehanizama po kojima funkcioniše svet koji ju okružuje, i koji, pri tom, nažalost baš i nije naklonjen Ženama kao što je ona. Zbog toga Delimarova vlastiti pol i telo ─ golo, žensko telo u stalnoj akciji - najčešće koristi kao sredstvo pobune i bunta protiv svih ograničavajućih građanskih i malograđanskih normi (i formi) društva u kom ona kao Žena i kao umetnica deluje i živi.

Nije mi ni na kraj pameti da se bavim istorijskim čeprkanjem po kolonijalizmu a još manje po novom svetskom poretku i njegovom neoekonomskovojnom kolonijalizmu. Pišem o likovnim kolonijama ali ni to nije manje, sa nekoliko časnih izuzetaka, usrano i zagovnano.

Malo istorije nije na odmet.

Polovinom XIX veka u selu Barbizon u šumi Fontenblo počela je sa radom jedna od prvih i najčuvenijih likovnih kolonija pod imenom Barbizonska

 Odmah da naglasim, nije ovo nikakva stručna studija. Ovo je prilog jednog pasioniranog ljubitelja umjetnosti, amatera, o predmetima njegovog strasnog interesovanja, a to je - dizanje tegova ... šala, šala ; )

Evo jednog fragmenta nečega što se intenzivno krčka ovih dana i što će, po svemu sudeći, biti bezimeno do samog kraja kuvanja. Zapravo, ni sam ne znam, jer će taj proces potrajati... I još da znate da je svaka sličnost glavnog junaka sa piscem slučajna :)

(...) Izdavačko preduzeće na koje sam potajno računao

 Rob Cobb: „An idea is like a virus, resilient, highly contagious and the smallest seed of an idea can grow. It can grow to define or destroy you".*

U pokušaju da u poplavi misli pretočenih u raznovrsne forme izražavanja na Internetu pronađem neku dovoljno zanimljivu, da me nadahne i ulepša mi dan, čitam i pratim sve: vesti i komentare, blogove i komentare, ono što postave moji prijatelji na socijalnoj mreži i komentare, gledam fotografije i čitam komentare ispod, komentare na komentare. Nisam mogao da ne primetim da se svi žale na sve: na druge ljude, društvene pojave, vremenske prilike, nedostatak novca, ljubavi, ljubaznosti, solidarnosti, pameti, mudrosti i poštenja u svom okruženju. Beznađe se, poput uljeza, odomaćilo u (kolektivnoj?) podsvesti do te mere da se kroz naše misli i reči ono izliva u nas same i svet oko nas, već i mimo naše volje, stvarajući tako zagađenje, uporedivo sa neprestanom i prekomernom emisijom CO2 i drugih štetnih gasova u Zemljinoj atmosferi. Za razliku od zagađenja koje proizvodi industrijsko društvo, kojim preskupo plaćamo cenu razvoja i „opšteg blagostanja", unutrašnje fabrike otrova zvanog Beznađe, koji nastaje kao proizvod procesa u našem unutrašnjem, duhovnom „kazanu", možemo i moramo zatvoriti sami, bez pomoći organizacija i pokreta za zaštitu Planete, bez panela u Ujedinjenim Nacijama, bez oglašavanja i advertajzinga, kampanja i video-spotova.