1. Entuzijazam

Odavno ne koristim budilnik. Neki đavo mi ne da mira ujutro, čim svane odmah se trgnem iz sna i bacim pogled bunovan na zidni sat. 6, ajmo još malo. Opet se trgnem, 6 i 20. Ajmo još, opet dremka pa kao oparen, 15 do 7. Ajmo sad veliko finale, moglo bi da se otkunta još 15ak minuta a mogli bismo i da ustanemo da se nalijemo prvom jutarnjom kafom. Biramo kuntanje i Draga i ja.

Voda u ketlu provrila, jakobs u šolji preliven,...i onda počinje da se hladi. Ajmo deco buđenje, oblačenje, doručak i šta još eventualno ide pride posle doručka,

„...Prijedorski teatar mi je ponudio ono čega se 'veliki' teatri boje. Ponudio mi je da preko maštovitog i inspirativnog Pavićevog teksta artikuliram vlastito osjećanje nekih, meni bliskih, oblika teatrovanja...“

Gradimir Gojer

      Ukoliko publika u teatru nekoliko puta aplaudira u toku same predstave, prije njenog formalnog završetka – to znači ili da komad odlično funkcioniše ili da ipak postoje izvjesne slabosti u njemu koje izazivaju želju da se igra prijevremeno okonča. Upravo to se sinoć desilo u Pozorištu Prijedor koje je u saradnji sa gostujućim glumcima produciralo izvođački zaista veoma zahtjevnu teatarsku adaptaciju tekstova našeg proslavljenog pisca Milorada Pavića [1929-2009] pod nazivom „Petkutin i Kalina“ koje je strukturalno, najvećim dijelom bazirano na drami „Pozorišni jelovnik: Zauvek i dan više“ [1993] ali produženo, prošireno i obogaćeno (?!) brojnim fragmentima iz romana „Hazarski rečnik“ [1984], „Predeo slikan čajem“ [1988], priča „Silazak u Limb“ [Gvozdena Zavesa, 1973], „Šekspirov vrt“ [Izvrnuta rukavica, 1989] i to sve u prilično doslijednoj interpretaciji osnovnog teksta ali i ličnom, autorskom, čini se, beskompromisnom pristupu i adaptaciji respektabilnog sarajevskog reditelja Gradimira Gojera, koji je nesumnjivo - otvoreno i iskreno pokazivao je to sinoć u svom obraćanju publici - veliki poštovalac i ljubitelj Pavićevog magičnog proznog svijeta, njegovog originalnog jezika i specifičnog spoja nesputane mašte i akademske erudicije [„Milorad Pavić je najznačajniji srpski pisac druge polovine XX vijeka... okomica srpske duhovnosti...“.]

U Srbiji danas počinju dvodnevne svečanosti povodom Dana pobede 9. maja, koji se slavi i kao Dan Evrope, pa srećni  nam praznici  iako neki naši mediji uporno govore samo o Danu Evrope. U svakom slučaju srećan nam Dan pobede i Dan Evrope.

Širom sveta danas i sutra  će biti obeležena 66. godišnjica kapitulacije Hitlerovog

"Trećeg rajha" koja je označila veliku pobedu saveznika nad Silama osovine i kraj Drugog svetskog rata, najkrvavijeg sukoba u istoriji čovečanstva u kome je nestalo više od 80 miliona ljudi, od toga preko 50 miliona civila (tačne brojke nisu niti će biti utvrđene). Ovo je dvostruki praznik budući da je evropska zajednica zasnovana na tekovinama borbe protiv fašizma u Drugom svetskom ratu i principima mira, razumavenja, tolerancije i saradnje među narodima.

To je jedan od najznačajnijih praznika u evropskom kalendaru kojim je definisan izgled Evrope budućnosti jer  od dana pobede nad fašizmom, 1945, postalo je moguće graditi Evropu kakvu danas znamo: od kontinenta podela, mržnje, ratova, razaranja, genocida  Evropa je, nadamo se,  postala kontinent jedinstva različitosti, mesto dijaloga i saradnje.I Srbija će, za razliku od nekih ranijih godina, dostojnije obeležiti Dan pobede:

Gost autor: Marko Omčikus

istoričar umetnosti, savetnik u Republičkom zavodu za zaštutu spomenika kulture, bavi se zaštitom kulturnog nasleđa

Pričа oko Nаrodnog muzejа sve više podsećа nа onаj tip vicа u kome se nа krаju i Bog rаsplаče.

Sve je vrаćeno nа početne pozicije. Doduše, početne pozicije su postаvljene pre deset godinа, аli su u međuvremenu neke pаre

Brojne sadnice cvijeća stanovnicima mjesta Kupusine na sjeveru Srbije poklonio je predsjednik Savjeta mjesne zajednice Kupusina Ištvan Peter, a mještani su u zajedničkoj, noćnoj akciji čak oko

Bila je 1989. Maglovito se sećam snimaka ljudi kako prelaze zid. Sećam se njihove radosti. Bio sam srednjoškolac, tek krenuo u drugu godinu. Nekoliko meseci ranije vratio sam se sa prvog velikog putovanja na koje sam išao sâm. Bio sam u Moskvi, Lenjingradu i Kijevu. Bio sam u Ermitažu. Te zime počela je revolucija u Rumuniji. Iz moje varoši slata je pomoć borcima protiv Čaušeskuovog režima.

Ovaj post je posvećen predstojećem Danu pobede nad fašizmom u najboljoj nameri da još jednom ukaže o svoj nakaradnosti ukalupljivanja prošlosti u ideološki ograničene okvire, s jedne, i kako to rade civilizovane države i narodi, s druge strane.

Pre dve godine na velikoj međunarodnoj izložbi foto festival u Njujorku našle su se i fotografije spomenika NOB-u nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Reč je o projektu belgijskog fotografa i saradnika na Kraljevskoj akademiji u Gentu Jana Kempenaersa, koji je priredio seriju radova naslovljenu “Spomenici: kraj jedne ere”, prethodno predstavljenu u Antverpenu i u Briselu. Valjda u nameri da se bude u  antikomunističkom trendu i uz podsmeh duhovit, a biće pre zbog neznanja, na B92 se pojavio tekst o tome pod naslovom «Komunistički spomenici kao iz budućnosti», što je izazvalo dosta komentara.

Treba li bilo kome ko ima barem dva osnovne objašnjavati da je na Kozari, na Sutjesci, u Šumaricama, na Banjici, u Jasenovcu , na Sremskom frontu, tokom oslobođenja Beograda, i drugde  među poginulim najmanje komunista, da su to spomenici palima za slobodu i narodu  koga su pobili okupatori i njihove domaće sluge.To nisu spomenici komunistima i komunizmu već stradalom narodu, spomenici koji simbolizuju borbu i pobedu nad fašizmom.

Čudno je da je tu distinkciju razumeo jedan Belgijanac za razliku od nekih kao velikih Srba i patriota. Sramno je kako se kao država i narod odnosimo prema sopstvenoj prošlosti i istoriji, a dovoljno je samo pogledati kako to rade narodi i države koje drže do sebe i svoje kulture. Pa evo primera u slici:

Ko je ustvari (bio) Tito? Šta je uzrok zbog kog se, makar kada je o istorijskim podacima i svedočenjima reč, pravi Josip Broz u tolikoj meri razlikuje od stvorene/kreirane predstave o njemu? Da li ste se dok ste čitali, ili, možda, pisali grafit: Bravar je bio bolji..., ikada zapitali: kako je moguće da jedan, u suštini autoritarni vladar u svesti onih koji ga podržavaju ni tri decenecije nakon smrti i dalje nije značajnije izgubio na „svežini" i harizmi? 

Po Rastku Močniku, sve navedeno moguće je zbog činjenice po kojoj Tito jeste mnogo više od političkog fenomena; on je svakako masovno-psihološka pojava. Za tako nešto, po Močniku, nije bila dovoljna samo politika: potrebno je bilo još nešto - potrebna je bila umetnost. Umetnost Josipa Broza se zove TITO. U mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa političkim i(li) ideološkim - Titov kult bio je vizuelni kult koji umnogome ima sasvim autentična ishodišta.

Znam da je poezija neophodna, ali nije mi poznato čemu? (Žan Kokto)

Ja sam u Rabatu.  

Svi mi imamo, verujem, neku zemlju kojoj se rado vraćamo. Tako se meni, svaki put kada sam u Maroku, čini da je on umnogome „nešto drugo", ili, kako bi to Francuzi rekli, „pas comme les autres". A francuština je ovde prilično prisutna, kao komplementarnost koja obogaćuje (anglofili lamentiraju: Arabic is Morocco's official language, but French is widely taught and serves as the primary language of commerce and government), pa je valjda i

Ovaj tekst prvobitno je bio namenjen za rubriku «Pisma», u uglednom nedeljniku NIN. Zapravo, povod je beznačajan, pomalo smešan, ali nosi neku dozu poražavajućeg besmisla, kada se sagleda taj tekst u celini. Dakle, u poslednjem broju NIN-a (3147. od 21.04.2011.), izašao je treći po redu nastavak teksta «Novac i politika u kulturi». Ne znam ko je cenjeni autor ovog teksta koji sve ukupno više liči na paskvilu nego na istraživačko ili bilo kakvo drugo novinarstvo. U njemu nisu navedeni stvarni uticajni ljudi, a autor se pomenutim imenima, njihovim uticajima i delima, bavio na trivijalan način. Pri tome još, oskudevajući u originalnosti, goroj od rekla-kazala po kafanama. Zato sam odustala od pisanja pisma NIN-u, tako da mogu slobodno da nastave, u skladu sa zakonom o (ne)informisanju, da pišu koješta. Šteta za čitaoce i šteta za NIN, od koga se uvek očekuje više.

Međutim, mene zanima zašto u tom tekstu nema istine ni o novcu ni o uticaju politike na kulturni život u Srbiji?