Autor: Rodoljub Šabić

„Hodnici žuti, purpurni, plavi" su dobar razlog da bar na trenutak odstupim od tematske koncepcije bloga Freedom of Information. „Hodnici žuti, purpurni, plavi" je ime predstave koju sam sinoć imao zadovoljstvo da gledam. Kažem predstava, a žao mi je što nemam neki bolji, lepši termin za to dešavanje - fascinantnu mešavinu muzike, plesa, glume, poezije. Gotovo sve u predstavi, osim eto jednog Šekspirovog soneta i, razume se, briljantnog rediteljskog doprinosa Sonje Vukićević stvorili su sami glumci. Suštinu predstave čini nekoliko isprepletanih

Eto srušiše i spomenik Bore Stankovića,

a oni koji su tolerisali takve “neimarske poduhvate” početkom 90-ih nisu ni razmišljali da bi to moglo preći u naviku, a kriterijuma ni onako nisu imali.

Odnos prema spomenicima je bio sastavni deo revizionističkog projekta radi prepravljanja istorije i njenog nasilnog ukidanja, čiji je sastani deo bio i promena naziva ulica.Iz udžbenika je proterana normalna istorija, učenici ništa od toga i ne uče pa se ne treba iznenaditi ako se oni koji su srušili spomenik Bore Stankovića budu vadili da su to uradili iz ideoloških razloga jer je on bio “komunjara”.Desanka Maksimović je već skoro sklonjena iz čitanki.

U opštoj euforiji ideološkog , kulturnog, nacionalnog, verskog i svakog drugog sluđivanja naroda pod izgovorm osvešćivanja , prosvećivanja i nacionalnog ponosa, promovisanja novog nacionalno svesnog  ponašanja, u čemu posebno mesto imaju odnosi , odnošaji iliti snošaji sa prošlošću jer se u sadašnjosti inače nemoćno, a za budućnost nesposobno, porušiše se spomenici.

 Ovo je moj prvi blog. I glede ni manje ni više pišem ga iz Brisela, prestonice Evropske unije koja nas hoće, pa neće, pa onda pritišće, gura, a mi se svako toliko ne damo, ritnemo, pa opet hoćemo... Mislimo možda će biti bolje. Pa kad čujemo kako se steže kaiš, glede naše ne više susedne ali zato pravoslavne Grčke, malo nas podilaze žmarci...  

Ali da budemo odmah načisto - ovo nije blog o Briselu - to dolazi na red neki drugi put.

Pa ipak, ozbiljno porazmisliš o svemu kada odletiš  u Finsku (Suomi), uzmeš evro, lupe ti pečat u pasoš, pa dostojanstveno

Ovaj slogan ima ovogodišnji SOFEST. Obeležava se lep jubilej: 50 godina od premijere filma "Ljubav i moda". Pre tačno pola veka nastao je fenomen, kroz koji su odrastale generacije. Žene su mislile da će biti lepe kao Beba Lončar, samo ako nose haljine sa istim dezenom ili sličnim krojem, kao ona u filmu. Muškarci su mislili da će biti pravi muškarci samo ako sednu na vespu. Kako god, svi zajedno, u celoj onoj velikoj zemlji, bili su zaraženi ovim filmom. Euforija je prevazišla sva očekivanja producenata i protagonista - nacija je bila zaljubljena. Kritika se strašno mrštila, jer film, pre svega, nije oslikavao našu stvarnost. Međutim, verujem da bi se danas svi složili da je ovaj film bio neophodan. Ja otkidam na Đuzin šarm. Naprosto ga obožavam. Muškarci dan danas otkidaju na Bebinu lepotu. Svi zajedno otkidamo na neku lakoću urbanog beogradskog života, koju su generacije nakon ovog filma produžavale decenijama, sve do danas. Na svakom matineu, svakoj zabavi... svirala se i pevala muzika iz ovog filma. Osamdesetih su i Idoli  snimili rimejk "Devojko mala". To je bila pesma uz koju sam se ja prvi put poljubila. 

A rođena sam skoro 15 godina posle filma. Ipak, draža mi je Đuzina izvedba, iako je moj Prvi Poljubac slučajno pao na proslavi Nove '88. baš uz muziku Darka Kraljića i Idole...

siva mirisavost i beli oblak.

nije dobro: kada prolazi ono što voli

nije dobro. ali voli zahvalnost koja nastane. do sledećeg trenutka voljenog to je dobar tepih. proviruju zvezde.

........ odnese joj voda reči. ne kucaj dok gledaš u lokvanje: ko je još video da se može otvoriti nešto lepše.......................................................

     Tumačenje umetnosti čuvenog američkog kulturnog antropologa Kliforda Gerca u kome stoji da “Bez čoveka, naravno, nema umetnosti; ali isto tako, i što je još važnije, bez umetnosti nema čoveka” odvela me je do čuvene londonske galerije “Tejt”, na peti sprat, u sobu broj tri, u kojoj su izložena postimpresionistička dela slikarstva.

S. Vuksanović

Izložba: UPDATE: SOPSTVENI (ŽENSKI) LIK 

Autorka i kustoskinja izložbe: Suzana Vuksanović

Asistentkinja kustoskinje: Tatjana Panić

Umetnice:  Ljubica Čvorić & Marina Tomić, Olga Ungar, Zorica Čolić, Ratka Lugumerski, Ksenija Kovačević & Milena Nena Popov, Željka Jović, Maja Rakočević Cvijanov, Ivana Đukić, Monika Sigeti, Jelena B. Kovačević, Dragana Žikić, Jelena Janev

Mogu li se, u Beogradu i Srbiji, na prste jedne ruke nabrojati ljudi, poput Bogdana Bogdanovića, antifašiste, profesora, umetnika, humaniste, gradonačelnika Beograda... Pa ipak jedva da se našlo mesta za vest da je u toj i toj godini, preminuo u Beču. Možda zato što je bio redak, možda zato što je u II svetskom ratu, kao antifašista bio na strani partizana, možda zato što je bio humanista, možda zato što je bio kreativan, možda zato što su ga studenti voleli, možda zato što je bio gradonačelnik Beograda - kao rođeni Beograđanin, možda zato što se suprotstavio SANU i dao ostavku na članstvo, možda zato što se suprotstavio velikom Slobi, možda zato što ga je svet priznavao i uvažavao, možda zato što je radio i stvarao do poslednjeg trenutka...

Ili je sve tako jer su ga iz Srbije oterali oni koji su, svojevremeno, na vratima njegovog stana u Beogradu ispisivali crvenim slovima “Ustašo”. Hoće li mu neko, bar danas, reći : “Izvini Bogdane i hvala ti na svemu”

Bogdan Bogdanović

Biografija (B92)

     Imena američkog arhitekte Adrijana Smita i kanadskog filmskog reditelja Džejmsa Kameruna smeštena su u istoriju 21. veka. Predviđanja sociologa da će ovo biti vek obrazovanja i religije dovedena su u sumnju i to baš pred obeležavanje veoma važnog verskog jubileja. Dvehiljadetrinaeste godine hrišćani će proslaviti 1700

PUSTO OSTRVO

Pošto sam suviše zahtevao od kapetana broda kojim sam putovao, iskrcan sam na jednom pustom ostrvu. Dali su mi namirnica za petnaest dana ili petnaest godina (to nikada nisam uspeo sa sigurnošću da utvrdim), naoružanje i municiju (uključivši i atomske bombe), i dopustili su mi da sa broda ponesem jednu knjigu i jednu ploču.Izabrao sam Don Kihota i Orfeja. Valja objasniti zašto. Trebalo je da živim sam, i u mmiru, ako je to moguće. Trebalo je puno da radim i da mi što manje stvari odvlače pažnju. Nema bolje knjige nego što je Don Kihot, od koje se dobro nasmeje a u njoj je i nepostojeća Dulcineja, i Orfej, od koje se plače i u kojoj je umrla Euridika. Ovim namernim odsustvom ja sam ispunio svoje beskrajne noći.