UVOD

Francuska Revolucija je važan deo istorije Francuske ali i cele Evrope. 

Tokom ovog perioda koji je trajao od 1789-1799 republika je zamenila apsolutističku

 

Otvaranje vrata na zagušljivoj prostoriji. Kakav čas! Leto koje je propalo u mutljaku kišnice, vesti sa juga i zveckanje cevima svih dužina, narastanje socijalnog besa i produbljivanje opšte melanholije, bezidejnost nacije koja čeka u euro-hodniku da izađe nekoliko službenika i svako od njih joj ponaosob kaže je li predati dokument u redu, naša dvostruka ekonomska kriza... i tako dalje - teskoba, znoj... Ne sećam se da je skorije, u ovolikoj meri, bilo neophodno da se desi nešto pozitivno i živo da u stvarnost vrati makar podsećanje da je proces disanja moguć. I, onda, nailazi ... EXIT !

Ne postoji drugi prvi utisak. To je znao i Louis Malle pre nego što je snimio svoj prvi igrani film "Lift za gubilište". Imao je tada samo 24. godine.  Ovaj film je dao još jednu veliku zvezdu  - Jeanne Moreau kao i nezaboravnu muziku Miles Davisa.

 

Da li postoje neka debitantska ostvarenja koja su vas ostavila bez daha?  

.

Srbija je pompezno obeležila dan oslobođenja Beograda i 65.godišnjicu pobede nad fašizmom, ali još uvek nije načisto na kojoj strani je tokom rata trebalo biti.

Ispada kao da je Srbija pobedila a da se nikada nije pobunila ni digla ustanak protiv fašističkih okupatora, a ponekad izgleda kao da se tokom rata sva premestila na Mars pa 1944.godine vratila e da bi oni komunisti činili masovne zločine.

Eto prođoše 4. i 7.juli a da ih Srbija zvanično ne obeleži a mediji jedva i pomenuše.

Srbija je, verovatno, jedina država u Evropi koja samo kad zatreba ističe svoj doprinos pobedi nad fašizmom i antifašizam kao vrednost kojoj je privržena, a stidljivo i svake godine sve manje obeležava dan borbe protiv fašizma. Sedmi juli- Dan ustanka naroda Srbije, već pet godina nije državni praznik. Nije toliko bitan datum niti da li će se praznovati, ali nije mudro to što je Srbija 'zaboravila' da bar jedan dan u godini posveti sećanju na borbu protiv fašista.

 Doduše, predsednica skupštine  je bila na svečanosti u Beloj Crkvi

 

ali izgleda kao predstavnica SPS a ne zvanične Srbije jer bi u tom slučaju i protokol podrazumevao prisustvo garde i i visokih oficira.

Pre neko vece sam, posle pedest godina,  ponovo bio na "daskama koje zivot znace".

Kao dekor, naravno...poluVIP mesto za totalno neVIPersonu...ali, taster za flesbek...

Moja razredna, nastavnica Srpskog, bila je, za ono vreme  (druga polovina pedesetih proslog veka) prilicno egzoticna pojava; nosila je sareno, preovladjujuce crveno, sminkala se diskretno, karminisala usne preferiranom bojom, manje diskretno. Sad, kad ovo pisem, podseca me na Dzuliju Roberts iz boljih dana...i, secam se, i kosa joj je imala neki crvenkasti odsjaj...sjajna kombinacija sa zelenim

 

Skoro da mi nije važno šta ću napisati. Slažem reči od kraja do kraja strane. Do ivice. Nema stihova. Unutra je poezija.

 

Skoro da mi nije blizu: što ću napisati. Sasvim sigurno: ne gledam levo-desno. Niti: ko će šta pročitati.

 

Tomislav Gotovac (alias Antonio G. Lauer) nije bio sa ovog sveta. On je u Umetnost i u Život naprosto došetao iz nekog filma, interžanrovskog, godarovski haotičnog... Odrastavši i duhovno i intelektualno se formirajući na filmu, stripu, džezu i teatru čitavo svoje postojanje posvetio je umetnosti ― baš kao što je i sada, strukturalistički promišljeno, podjednako filmski, odšetao natrag. Uostalom, čitavog života sve fenomene sveta koji ga je okruživao, posebno fenomene umetnosti, Gotovac je lakonski objašnjavao rečenicom: Sve je to Movie...

Za  Toma Gotovca u filmu najbitnija je bila atmosfera, u umetnosti ― istina. U centru pažnje arta kog je stvarao nalazio se sam umetnik, odnosno njegova potreba da se žive vlastiti snovi, potreba da se ideali učine dostupnim i mogućim: Nisam pravio razliku između života i filma...

Swima Dalla (мени још не) је архитекта  из шриланке,енглески ђак, лепушкаста ликом те мамљива телом, година средњих,радимо на истом пројекту овде уз медитеран а на рубу пустиње, након студиј, посредством брата утицајног пословног човека се у Benghazi-jу скрасила те  радећи у  струци стекла  предивну кућу у којој често организује посећене party-е   којима се и сам  по позиву  одскора придружих . уз понуде те шароликост тема пажњу ми неко вече привуче Iktifa, ирачанка,такоће  инжењер из нашег тима која наче тему о асфалтим коловозима којих нам изградња ускоро започиње.у причању похвали се да је у њеној отаџбини поодавно изграђен први асфалтни пут што би довољно да ми. . . . .такне у присет .