ne volim previše da filozofiram šta i kako treba da se uradi da bi prestalo zlo između izraela i palestine (da ima nekog efekta u tome sedeo bih u vladi kao savetnik premijera), da pišem boldovane blogove, i sa uključenim caps lock, vičem na ekran i teram premijere u tri pm. isto tako ne volim da se prepirem sa ljudima koji su skloni da ovakve stvari rade, a ne mogu ni da se raspravljam ni sa hejterima izraela, niti sa ovima kojima je jako čudno da se neko može istodobno osećati i kao izraelac i kao srbin; premda mi je zbog pojedinih krivo jer smatram da su u zabludi - verujem da i oni smatraju da sam ja u zabludi tako da nam je nesporazum u  pat-poziciji. što se tiče boldera, capslock-ovaca i psovača, trebao bih da napomenem da je takvo virtualno ponašanje neka vrsta malih boginja net-života, da smo svi prošli kroz te dečje bolesti odrastajući sa netom, svima nam se činilo da smo neproporcionalno jaki i opasni kada jednom sednemo da kuckamo i šaljemo svoja razmišljanja u etar... ali to je druga tema i o tome nekom drugom prilikom. neću se ni baviti suvoparnim vestima, to imate na drugim mestima, sa skoro mehaničkim repeticijama, eskplozija-bomba-poginuli-izjave-osude-vinovnici; to me podseća na atmosferu orvelijanskog distopičnog društva.

Klinka i ja vodimo duge razgovore ovih dana.

p... ti materina, ili “leva ruka desni džep“ ili “što oči vide ruke ne ostavljaju“ ili ... ma shvatate o čemu pričam. Ne, ne radi se ovde o klasičnim lopovima i pljačkašima iz vesterna koji silom oružja prave zasede vozovima na našoj prozukloj železnici, ne! Takvih su ionako prepune hronike i to nije ništa novo. Ovde je reč o finim ljudima, uglednim građanima, gospodi.

Takva fina gospoda pod okriljem noći vreba komšijsku turšiju, naftu iz rezervoara motora za zalivanje, mada u zadnje vreme se ne dangubi na istakanje goriva,

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.

Već dva dana (ponedeljak i utorak) ne uspevam da platim račun za struju na blagajnama Elektrodistribucije na Dunavskom keju u Zemunu i u centru Beograda, u Masarikovoj ulici. Nepregledni redovi građanki i građana ispred šaltera EDB-a nemi su svedoci depresije, mraka i studeni u koje je potonula Srbija. Neki iz redova ne žele iz principa da plate reket zvani

America is Europeanizing on as extensive a pattern as Europe is Americanizing.
(Marshall McLuhan: Understanding Media: The Extensions of Man)

Tramvaj se lagano probijao kroz saobraćaj pogoršan dosadnom popodnevnom kišom. College Street verovatno nije ni najlepša ni najružnija ulica u Torontu. Polazi od centralne žile kucavice, Yonge Street, koja deli grad na zapadni i istočni deo, i ide ka zapadu, prolazeći prvo kroz zonu oblakodera na Bay Streetu, zatim bolnički kvart prema University Avenue, i dalje, uz rub pijace Kensigton i prodavnice sa jeftinom elektronikom, prema dvospratnicama i trospratnicama Male Italije (Little Italy), sa sve restoranima, kafanama, vinskim barovima, prodavničicama hrane i ostalom pratećom mešavinom trgovine i stambenih kuća. Posle toga ima sve manje trgovine, a sve više za torontske pojmove relativno skromnih kuća, dok se College Street ne ukrsti sa Dundas Street West i tako konačno nestane na svojoj krajnjoj zapadnoj tački. Ceo taj put tramvaj pređe za petnaest do dvadeset minuta; na kiši tog dana možda mu je trebalo i više od dvadeset.

Pravio sam se da razmišljam o nečem važnom dok sam buljio kroz prozor uz okrnjenu keramiku, lagano isisavajući kofein. Na taj način,već nekoliko godina, obezbeđujem potreban mir nakon buđenja. Češao sam lice obraslo čekinjastom dlakom i uglom usana pridržavao cigaretu. Koliko sam mogao da vidim,jesen je uveliko onanisala po mrtvoj prirodi sa one strane zamuljanog stakla. Dani su bili preslikani, ugušeni maglom i precizno izdizajnirani. Ogromne, debele mačke oglašavale su se kad god bih otvorio prozor da istresem pikavce,verovatno iščekujući mastan komad mesa. Posmatrao bi

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем ста кажу, шта крију.

Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље

и бриге твоје, ој, Србијо међу песмама, међу шљивама,

ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој, Србијо, песмо међу народима.

I sada pokatkad, jedan davnašnji san kao tamna kiša siđe na polja senki.

Slušam taj romor, zev prošlosti na rubu dugih noći. Pomera vazduh koji se ruši i pretvara u svetlucave čestice, suve od lišća topole i plamena voštanice.

Daleke obale bivaju još dalje, ali vidljivije. One bliske – poslednja čistilišta pred svanuće.

Svet ovaj uzmi