Siguran sam da znate da je naslov parafraza naslova knjige Pereira tvrdi da...(i filmovane, Marčelo Mastrojani u glavnoj ulozi) mog omiljenog Antonija Tabukija. E sad, da ne ulazimo u to šta je Pereira tvrdio i zašto, mislim, kad sam već stavio naslov u kojem čvrsto i stameno stoji tvrdi, poče da me hvata malena, dijafragmu do ispod grla podižuća, panika.

Koliko li je glava zabijenih u pesak? Ma, to je samo prvodecembarska „kontemplacija“. I mala etička vežba. 

Gde je kraj početka? Direktor bolnice u Leskovcu se oglasio saopštenjem da će biti kažnjen svako ko radi u ustanovi koju on vodi a ne obavlja posao zbog koga je tu. Mislio je naravno pre svega na izvesne lekare, za koje postoje informacije da ne žele da pruže zdravstvenu pomoć dvoma koji su bračni par i zaraženi su HIV-om. U istom paketu se provukla i vest da ti neki lekari čak ne žele da leče ni njihovu decu, koja nisu zaražena (mada u normalnim okolnostima oni ne bi smeli da se vode kao ne-zaraženi HIV-om, već kao bilo koji drugi pacijenti).  Elem, zar se to uopšte naglašava, to, da će lekar biti kažnjen ako „bira“ pacijente i neke od njih odbija da leči?  

 Slično je „zvučalo“ kad je pre neki dan Veljović, direktor policije, naglasio da će biti kažnjen ili procesuiran svaki pripadnik žandarmerije-policije koji učestvuje u kriminalnim aktivnostima. I to - zar se naglašava?

Još sam ti se batrgala između tuge za gradom i brige kako da se uklopim u to selo, kad stiže Boletu poziv za vojsku. Mića se baš obradovao, kaže: „Taman da završimo ove radove oko kuće i da mu opremimo radionicu, pa kad odsluži da počne k’o čovek.“ Uhhhh, a meni ne pitaj kako je to palo. S jedne strane mi teško što mi dete ide od kuće, a s druge mi laknulo. Razmišljam da mu tačno treba da se malo presabere i vidi šta će i kako dalje. Ja sam se nekako i pomirila sa ovom situacijom, ali sam čvrsto zacrtala da ću njega podržati kako god da odluči, pa ako posle vojske