Danas sam u selu u severnoj Vestfaliji otkrila predivan antikvarijat, a taman sam pomislila da nema niceg zanimljivijeg od spragli, konja i vina posle vecere. Kupila sam dve knjige Reja Bredberija, „Medizin für Melancholie" i „Der Illustrierte mann" s fenomenalnim koricama, totalno bajkovitim, svaku platila dva evra, super, zar ne! Poklonicu ih mom piletu Marijani, ne mogu da se setim da li ih je citala, ali znam da sam joj kad je bila mala

Ipak je otišao. U osam ujutro već je bio obučen, starke, leviske, vijetnamka, u gornjem levom džepu farmacija, desnom gornjem, novčanik. U donjem levom cigarete i upaljač, desnom, flašica sa vodom i papirne maramice. U levom džepu leviski mobilni. Pre toga. Ozbiljno. Na terasi, neću da idem! Posle toga, isto na terasi, obučen, koketira sam sa sobom, ne ide mi se, šta ću ja tamo, mogu i bez mene...

Dva autobusa. Drage koleginice i kolege, poljupci, osmesi, teško mu je da stoji, ulazi u autobus, gornje desno sedište iznad vozača. Nije popio kafu, diuretik, lekovi sa malo,

Postoje one stvari za koje je život namislio da ostanu večno nedostižne i da se do poslednjeg dana kaješ što si propustio šansu da ih doživiš, vidiš, ispričaš, upoznaš, kažeš, ispraviš...

CINIZAM EPOHE

Međutim, sudeći po svemu, ovde je najgore, najteže i najnezahvalnije biti - roditelj.

Pred sam porođaj, zbog nemara ili zbog koruptivnosti lekara, možete da izgubite bebu.

Čim postanete roditelj, postoji opasnost da vam ukradu dete iz porodilišta, a vama kažu da je umrlo na porođaju.

Ako prođete te početne ispite, čeka vas niz sledećih u vidu pijanih vozača, loših profesora ili nezgodnih komšija.

Često me, dok kroz glavu procesuiram vesti, čitam blogove kojih ima ovde odličnih, koji na dobro artikulisan način govore o tome koliko smo, kao društvo, duboko otišli u tamo odakle se ne vraća, prožme taj osećaj bespomoćnosti, svest o tome da nam nema spasa, da izumiremo sporom i bolnom smrću. Tada mi se ti, već svakodnevni ispadi raznog polusveta čine kao metastaze u ispljuvku, samo pokazatelj toga koliko smo neizlečivo bolesni. I šta sad još ima koji moj da se piše o tome kad nam i onako nema leka?

Pre nekog vremena imao sam nesrećan povod da pišem o ponašanju Telenora. Nije mi bio cilj da vodim neku donkihotovsku borbu protiv Telenora, više sam želeo da skrenem pažnju na određene posledice takvog ponašanjao u širem kontekstu.

Video sa naj-isečcima iz Pjongjanga.

Lajkujte (na Jutjubetu, ne ovde), zapratite me ako do sada niste (klik na Subscribe), jer vas ne košta ništa, a meni će doneti parice u perspektivi :)

Ima i prevod na srpski, samo da napomenem. :)

A u veoma bliskoj budućnosti sledi mnooogo toga zanimljivog, naravno, materijal će biti kvalitetniji, jer ovo su ipak rani radovi...

Narodu izginulom tokom NATO agresije na Otadžbinu.

Što se tiče predstojećeg finala Vimbldona, ja sam potpuno spremna da istrčim na teren. Već nedeljama radim na fizičkoj kondiciji, galopiram do emisije i nazad, forsiram vračarske uzbrdice, radim na ravnoteži ganjajući Ikara Varvarina i njegovo pseće društvo po nizbrdicama, vučem kesetine sa Kalenića na kome, zahvaljujući kišom poplavljenom kamenju, vežbam proklizavanje na šljaci. Po pitanju psihičke spremnosti, stanje mi je takođe odlično, evo onomad, recimo, nisam izašla da se krvi napijem mrmotu koji je zaspao na trubi, u našem sokačetu, jer mu se onoliko žurilo u NASA-u da konačno razbije Alfa čestice i doprinese troskoku civilizacije. Manijaka koji, na ćošku moje ulice, ima deponiju obraslu džunglom, u kojoj rastu ale i akrepi, i zbog koje moramo trotoarom da se probijamo mačetama, da ne pominjem. Kao ni onog pacijenta koji svoju džipčinu redovno parkira uz kontejnere, tako da ceo kraj skokom uvis baca smećarske kese preko njega.

Šta čovek da kaže na vest iz Blica o međunarodnoj tuči zbog WC-a? Da se radi o zemljama (i narodima) koje ne poznajem verovatno bih se nasmejao, slegnuo ramenima i zaboravio. Međutim, pošto to nije slučaj osećam se "prozvanim".