Ovaj poslednji udarac glavom u saobraćajni znak stop je zaista prelio čašu. Skinuo sam povez sa očiju i svetlost dana, iako je tog prvog trena smetala očima naviklim na mrak, došla je kao olakšanje.

“Juley, I’m done for today”, odgovorio sam kratko, a kraj rečenice “with this shit“ sam ipak zadržao za sebe.

Pružio sam joj povez što sam imao preko očiju: ”Evo ti blindfold, a evo i štap ako želiš, slobodno se zabavljaj, ja više ne mogu”.

“Dalibor, imamo još sat vremena”, odgovorila je Juley, al' boja glasa

Nisam skriboman i ne volim bog zna koliko da pišem. Mrzim kad mi zameraju za neku sitnu grešku, kao gramatika je nauka i ne možeš tek tako da lupaš po tastaturi. A šta je sa onima od Niš, ili otkude Vranje? Ja mislim da oni imaju pravo da koriste jedan, dva ili čak sva tri padeža i da se opet dobro razumeju. Što reko moj dobri Imre devedesetih godina: Je li bre Kokane, kako vi i Hrvati govorite isti jezik, a ipak se ne razumete? A ja i moj Vida, on crnogorka a ja Mađar, pa se odlično razumemo. "Jeste mislim se ja samo je Vida zbog tebe fasovala dva čira na želucu", ali mu to nisam rekao.

   Pisao sam predsedniku Republike Srbije  Borisu Tadiću, da mi odgovori na jednostavno, ali za mene  vrlo bitno pitanje: da li je meni kao mirnodopskom  vojnom invalidu šeste grupe država Srbija  bila dužna da uplaćuje doprinos za beneficirani staž i ako nije, zašto nije? Naime, na osnovu 32 godine  radnog staža u penzijski staž mi je  priznato i upisano  8 ( osam ) godina beneficiranog staža tako da sam  u punu  starosnu penziju otišao sa 40 godina staža, dok mi je visina penzije, na koju se ne žalim, obračunata  na osnovu 31 godine staža, jer  nikome nije u obzir uzimana ’93-a. Za osam godina beneficiranog staža nije uplaćen ni dinar doprinosa.

Priča jedne devojčice.

Bez šibica.

Sa plavim očima.

Koju je možda sanjala.

A možda nije izmislila.

Imaš pravo!

Imaš pravo da budeš ogorčen.

Imaš pravo da se ljutiš

i da se osecaš uvredjeno! 

Imaš pravo da ne slušaš.

.. I stojimo tako nas dvojica na izlazu iz sela zvanog Idvor, autobus nam je utekao ispred nosa, niko neće da nas poveze, pada mrak... a ja pojma nemam šta da radimo. Pitam ga - a čiji si ti momak? A on mi kaže - ja sam od tih i tih… A ja mu kažem - znaš ja sam sa tvojom sestrom onomad išao u gimnaziju, šta je sa njom? Kaže mi – ima troje dece i muža koji je biznismen u Slovačkoj. Kažem mu – vidiš eto ja u tim istim godinama stopiram na koncert jednog domaćeg pank benda.

aj dok čekam da komšija Robinho otvori komentare i ne bruka Klaru, mene, Milju i Đina sa ovim zatvaranjima mogućnosti da se priča slobodno, obelodanjujem da sam i ja kao i svako željan normalnosti gotivio Điđu, i da me se dojmilo potpuno u ta 3 minuta priče kada sam ga sreo u Vitlejemu u crkvi za Božić dveiljadite koliko je normalan i prijatan lik - on se, valjda, nešto krio od Miloševića koji je još tada jurio da ga smakne, nevertheless,

Nedavno sam čula priču o carskom baštovanu koji je održavao predivan vrt. Sve biljke u vrtu su bile prelepe i on ih je negovao veoma pažljivo. Kako to obično biva u pričama, a i u životu, jednog dana је među biljkama nikao korov. Baštovan je na svaki način pokušavao da uništi uljeza, ali bi se on posle nekog vremena ponovo pojavljivao. Baštovan se kod drugih vrtlara raspitivao kako da se oslobodi korova i primenjivao svaki savet koji bi dobio. Iako bi to pomoglo na nekoliko dana, korov je stalno iznova nicao. U svojim traganjima je stigao i do najpoznatijeg i najstručnijeg baštovana, koji ga je veoma pažljivo saslušao, a onda rekao: „Ako si već uradio sve što si mi rekao, ne preostaje ti ništa drugo nego da zavoliš korov!"