Opšteprihvaćenoj tezi po kojoj je obuzdavanje i porobljavanje nagona jedan od pred/uslova (postojanja) civilizacije - Marina Abramović suprotstavlja umetnost zasnovanu upravo na oslobađanju i artikulisanju istih. Umesto da ilustruje ili prikazuje - ona deluje i preobražava. Kao u reality programu, umetničin život - kroz postojanje (postajanje) umetnošću - istovremeno postaje povlašćeni prostor i javno dobro. Frustriranom pojedincu današnjice Marina pruža ogledalo. Kroz prelamanje ličnih (individualnih) i kolektivnih (istorijskih) trauma i identiteta, njeno telo samoostvaruje se kao multiidentitetsko telo današnjice: pored toga što je artističko (istorijsko-umetničko) to telo istovremeno je i socijalno (političko i ideološko) telo. Njeno telo postaje javno telo.

gost autor: gedza.73

U policijskoj akciji su uhapšeni, kako čovek da ih nazove ljudima, ne može ni zločincima i za njih čovek može da pronađe mrvu samilosti saosećanja, monstrumi je opet preblaga reč, čudovišta koja su prodavala i kupovala snimke i slike dečje pornografije.

Eeej, dece. Ne može tu čovek da nađe opravdanje, samo osudu. Ja sam toliko bio potresen dok sam čitao, a zatim napisao komentar kod Nikolića, da nisam ni stigao do dela da su ti ljudi u Srbiji osuđeni na kazne od oko godinu i po dana.

Jedna od dražih epizoda u mom veselom životu je tzv. 'Margita's case' koji se desio pre šest godina.

Moram napraviti i mali uvod. Imala sam sreću da dobijem stipendiju za društvene studije komunikacije i obrazovanja za rad s mladima. Za mene je to bio ogroman izazov, biti s mnogo mlađima od sebe na putovanjima, učiti od svih njih, ne mudrovati i ne praviti se pametnom. Jedini način da naučim jeste da dođem otvorena za učenje. No, prvog dana druge godine studija, kad smo konačno videli naše tutore o kojima smo slušali godinu dana, o njihovoj izuzetnosti, i krenuli sa upoznavanjem, ja napravih ''slučaj''.

5,000? Really?

Kažu da je, u drevna vremena,  u viteške vještine pored jahanja i mačevanja,  spadalo i pisanje poezije ...

 Oklop je tu ... evo ih i riječi ...

U Beogradu i kroz Beograd klinka i ja najčešće putujemo taksijem. Do toga je došlo jednom običnom kombinacijom potrebe i izbora: našim dragim ljudima tamo ništa ne izgleda teško, ali vreme je sada na zvaničnoj svetskoj listi ugroženih sa naftom, svežom vodom i čistim vazuhom, i tarifa mu je jako visoka. Kako smo mi jedine u tim uslovima koje ga imaju, spadamo u jako bogate, zaključimo uvek sa smeškom već prvog jutra, mamurne od dugog putovanja. Taksi daje dodatno i jedan mali ne beznačajan osećaj nezavisnosti, što neizmerno prija, jer mi takve stvari umemo da cenimo (svaka na svoj način). Iz tih i drugih razloga, nas dve naročito volimo beogradske taksije.

Pobeda i uspeha nikad dovoljno. Ali i od pobeda se ljudi umore. Eto, i nepobedivi Srbin Novak Đoković je umoran. To se lepo videlo na njegovim poslednjim mečevima. Niko nije  Übermensch, pa ni  Nole. Dobro je što će  jedno vreme morati da pauzira, da se odmori od pobeda. Neka malo pobeđuju drugi. A šta je sa porazima? Biće da se i od poraza ljudi  umore. Odmor je svima nužan, kako pobednicima tako  i poraženima. Poraženima pogotovo.

               Nemojte da se usudite ni da pomislite da otvarate moju kutiju. Ne dozvoljavam. Zabranjujem. Ne dopuštam. Nikako.
               Zašto me tako gledate, kao da ne razumete o čemu vam govorim? Naivni ste? Glupi? Pravite se blesdavi?
               Nije nego...
               Budite srećni što je poklopac na njoj trenutno čvrsto zatvoren, pa mogu da vam govorim gotovo mirno, tek ovlaš stisnutih usana i jedva nešto kroz zube.
               Inače..
               Mislim da ne bih garantovala za svoj izbor reči.