Postoje ljudi koji se teško rastaju sa nepotrebnim stvarima. Za mene su to na prvom mestu papiri - garancija za laptop koju znam da moram da čuvam ali mi nikada ne padne na pamet da proverim da li je istekla, izveštaji sa raznoraznih konferencija, flajeri za zlu ne trebalo u širokom luku od bućkuriša za doneti do vodoinstalatera, nađe se i poneka "poruka lične prirode" koja, da ne bude zabune, nije starija od naše ere novih komunikacija nego je silom prilika pisana rukom pa deluje kao čist artefakt romantizma.

Danas je 11 godina kako si me počeo progranjati, pretiti mojoj deci, slati svoje jurišnike na moju nejač, lagati, blatiti, pljuvati i ......

Ako si mislio da ću ti napraviti zadovoljstvo i izabrati da živim u mišijoj rupi, onda si se prevario.

Ja imam snage da oprostim tebi. To činim radi sebe, a ne radi tebe. Mene vera u dobro nikada ne napušta. Tebi ne želim loše, ali ti Bog ne može dati dobro zato što si z.......

Šta bi radili kad bi dobili ovakvu poruku?

Neki bi to zvali radoznalošću a neki zabadanjem nosa u tudje stvari ali, svejedno, to nešto je nateralo gospa-Natu da pere sudove te noći, a nešto drugo, kakogod ga nazvali, odguralo ju je ujutro čak na Dedinje, u vilu u Rumunskoj, ulici koja se kasnije pročula kao Užička, da nesebično podeli  utiske sa svojom ćerkom.  Stigla je taman na vreme, minut pošto je velika, crna limuzina odvezla zeta na posao, onaj isti koji mu je doneo i ovu veliku kuću na sprat, i stražara pred kućom; fino, muškarci i tako smetaju poverljivim ženskim razgovorima, ovaj pogotovo, on je bio od onih koji bi odgundjao na zabadanje nosa u tudje živote, pojedinačne;  njegov posao je bio da uredjuje tudje živote na masovnoj bazi.

Kažu da je lako deliti sklonosti ka piscima kojima je (nekakva) većina i inače sklona, koji su prevođeni i čitani, a kažu i da je teško razmeniti svoje utiske o malo poznatim piscima, o malo čitanim, o onima koji su "zarobljeni" samo u svom jeziku, neprevođeni.

Ne znam i ne razumem ni lakoću ni teškoće u jednom ili drugom slučaju, znam samo za pisce koji mi, pri prvom ili naknadnim čitanjima, uspeju stvoriti i slike i zvuk svojim, jednom i već nekad, napisanim rečima. I onda, pri razgovoru, nudim sagovornicima ustvari sve te stvorene slike i muzike, češće nego što se usuđujem da analitički, kao skalpelom tkivo, razlažem same reči, napisane.

I za svakog od pisaca i pesnika pamtim prvi doživljaj i prvi susret sa njegovim (njenim) rečima i slike i tonove njima stvorene, a za očekivati je da se sa Ivom Andrićem sretnemo u školskoj lektiri, ali - nije mi se tako dogodilo...

               Izvinjavam se, ali odmah na početku želim da naglasim za mene jednu veoma bitnu stvar - ja nipošto nisam neki običan baštenski patuljak i cepidlački ću zahtevati da se to stalno ima u vidu, čak i po cenu da ispadnem neprijatan i neuljudan ( koliko je to nama patuljcima uopšte moguće ).
               Dakle, po čemu sam to drugačiji?                   

Milozvučne reči su ordenje kojim islužena vojska gubitnika samu sebe nagrađuje, dok još ne želi da zna za ishod svoga vojevanja.

Vojskovođe i redovi, kraljevi i podanici, oni prerano izbrisani iz knjige živih i oni tek upisani – svi bi da barem jednom osete slast tog znamenja koje prija, ali i navodi na stranputicu.

Za cenu se ne pita. Dok iz dana u dan ritualno prinose po jedan deo sebe na žrtvenik, veruju kako čine pravu stvar. Blještavilo tog znamenja ume da zavede, nahrani i opije čula nebrojenim vazdušastim oblicima.

    Kupi mi žena za rođendan, bio skoro, lepe duboke sive jesenje-zimske cipele, na šnjiranje, ne propuštaju vodu, tople i udobne, bar dok sam probao levu na kojoj imam visok ris, posledice iz mladosti i bavljenje sportom.. Stajale su par dana u kutiji i onda rešim da ih probam, ranije sam nove cipele razgažavao kod kuće, al’ davno nisam kupovao obuću, pa se zaboravilo, a i đavo ne da mira, obujem ih i krenem u šetnju 6-7 kilometara. Posle prvog kilometra, osetim nešto me na peti bolucka i pecka, kažem, nije žulj, baš su mi udobne i lepe. Na  drugom, od pete probija na temenu.

Ovaj tekst je logičan i prirodan nastavak predhodnog weird shit bloga - i on predstavlja opis mog ličnog iskustva sa dmt-jem.

Čisto da se ogradim u startu, ovo nije nikakvo propagiranje korišćenja halucinogena (daleko od toga), već opis jednog nesvakidašnjeg spiritualnog doživljaja, koji je temeljito protresao sva moja filozofska i metafizička promišljanja o svijetu u kojem živimo,

Te večeri je televizija za koju sam u to vreme radila slavila rođendan. Sve je bilo komi fo, mada osenčeno po mom ukusu: mračan novosadski klub „NS time", sa čijeg plafona visi MIG 21, na zidu jugoslovenska ikonografija, relativno dobra muzika, dobra ekipa, besplatna cuga.

Ja se doterala, između suknje i cipela stavila poduže parče nogu (u smislu jako kratke suknje, ne mene dugonoge) i stala na štikle. Čista eksluziva.

Bilo je to krajem sedamdesetih kada je junak ovog bloga postao svestan potpune prolaznosti mode. Desilo se da je tog septembra dobio najpre nove farmerice koje nisu uske već više onako vrećaste a nisu ni indigo plave već onako više svetle; pa čitav dan nije mogao da se navikne da ih nosi jer mu se činilo da kad ga ništa ne steže u tim delovima onda nije ni obučen, a kada nisu obučeni, tadašnji dvanaestogodišnjaci su se osećali nekako neprijatno a ne kao ovi danas; a potpuni šok ga je tek očekivao sutradan. Tada je stigla - košulja, ali ne bilo kakva, nikako ne bilo kakva ! Gde je tu kragna, hteo je junak prvo da pita, gde su tu šare, hteo je drugo da pita, jer tu su bili neki patrljci onih dotadašnjih kragni, tek možda 5, 6 cm dugački, da li se to i zove košuljom uopšte kad u njoj možeš da potrčiš a ništa ne odskače o tebe i ne hladi ruke tamo bliže ramenima, a kakav je tek to dezen naopako jedva da se i vidi kako je sitan ko još nosi jednobojne košulje...

E, baš te jeseni su prvi brkovi nestali sa ulica.