Ne, to nije izjavio ni praktičar kao Hitler, Musolini, Staljin, Mao, ili Pinoče, niti teoretičar kao Makijaveli. Nije ni urednica bloga, ni moj šef, ni Njanja. Radi se o Nobelovcu. I ne, nije ni Kisindžer, ni Arafat.
Кенет Ероу (Kenneth Arrow) је један од два добитника Нобелове награде за економију 1972. која му је, између осталог ако не и пре свега, додељена за његов најважнији допринос теорији друштвенe добробити, теорему објављену 1950. којом доказује (да, доказује, прецизно и неумољиво, без могућности за икаква ина тумачења) да је диктатура једини начин, једина процедура за реализацију друштвене добробити која поштује извесна сасвим прецизна, очигледна и пожељна правила усмерена ка подстицању праведних исхода у друштвеним изборима.
Треба обратити пажњу на историјски тренутак у којем се овај резултат појављује, пет година по завршетку Другог Светског Рата, још за живота Стаљина и Мао Це-Тунга, а на самом почетку хладног рата и на почетку макартистичког прогона ”комуниста” у САД (да се, у то време, буде жртва прогона ”комуниста” у САД је било довољна пријава злобног и завидљивог колеге, отприлике као и за прогањање ”реакционара” у СССР; да, наравно, број прогоњених у САД је био неупоредиво мањи и последица је обично била ”само” губитак каријере, али не и живота). У тим околностима Кенет Ероу, Њујорчанин јеврејског порекла, доказује и објављује резултат којим се ставља тачка на један од идеала на којима се заснива сан о демократији, наиме постојање механизма који правилно тумачи и одражава друштвене преференце. За овај свој рад Кенет Ероу уопште није прогањан нити оптуживан за велеиздају. Напротив, то је била његова одскочна даска за веома успешну каријеру, која укључује место Професора Економије на Станфорду, чланство у Америчкој Академији Уметности и Наука, као и у Националној Акадамији за Науку, Националну Медаљу за Науку (највише научно признање у САД), већ поменуту Нобелову награду (још увек је најмлађи добитник за економију), …
Да пробамо да бар мало, кроз пример, илуструјемо проблем о којем говоримо и за који је Ероу доказао да има, интуитивно гледано, парадоксално решење.
* * *
Због проневере фонда за пицу, чај и ситне колачиће претходном Председнику су одузети кључеви Квадратне Канцеларије и расписани су ванредни избори за Председника кућног савета пензионерског комплекса “Del Boca Vista” на Флориди. Четири кандидата, А, Б, В и Г, су се пријавила за ову примамљиву позицију, а гласало је тачно сто житеља комплекса. Сваки од сто гласача је доставио листу у којој је подредио кандидате по свом нахођењу, од најпожељнијег на првом месту, до најнепожељнијег на последњем, четвртом месту. Све што изборна комисија треба да уради је да из ових листића, познатих у теорији друштвене добробити као листе преференци, протумачи који кандидат одражава колективну вољу пензионера у “Del Boca Vista” комплексу и изабере новог Председника који ће, надајмо се, оправдати указано поверење и правилно управљати додељеним ресурсима за пице, чај и ситне колачиће.
* * *
Испоставља се да уопште није лако одлучити који кандидат је победник. Овај проблем је одавно познат људима. Постоји много процедура чија је функција да на основу скупа појединачних листа преференци гласача одреди листу која најбоље одражава колективну вољу тих гласача. Један од најчешће употребљаваних је принцип многобројности, а неки други су Борда рачунање (са разним варијацијама колико поена носи које место), сви-само-не-тај гласање, гласање за горњу половину, Харе процедура, директно упоређивање (разне варијанте), … Постоји заиста много процедура које се користе у пракси у разним комисијама, одборима, конгресима, у разним државама, општинама, … Која је најбоља?
Пре него што пробамо да одговоримо, да напоменемо да постоји и једна сасвим безвезна процедура. Зове се диктатура. Сви гласачки листићи се бацају осим једног који припада диктатору. Онда се његове преференце прогласе за друштвене преференце. Сасвим једноставно.
Шта је Ероу покушао да уради? Пошао је од три очигледно пожељних принципа које добра процедура за одређивање колективне листе преференци на бази датих појединачних листа мора поседовати. И онда је систематски анализирао све процедуре да би дошао до комплетног списка процедура које задовољавају ограничења наметнута трима усвојеним очигледним принципима праведности (ове принципе нећемо овде објашњавати, можда кроз коментаре ако неко жели). Анализа није укључивала само процедуре које су већ биле познате, већ и све процедуре које се и теоретски могу замислити. Само једна процедура је преживела ово сито. Једина процедура која задовољава дате пожељне принципе праведности је диктатура!
* * *
И шта сад?
Не наравно, одговор није увести диктатуру свуда. Одговор је да демократија тражи напор. Сталан напор (да, Џорџ Буш је, ето, ипак био у праву кад је изјавио да би диктатура била лакши начин). Одговор је да демократија није једноставна. Није једнозначна. Није савршена. Још горе, никада неће бити савршена. Чак и уз предан и поштен рад и добре намере, који су дефинитвно неопходни у великим количинама, може дати, локално, у неким условима, лоше резултате. Људи који се опредељују за демократију, ако нису потпуне незналице, манипулатори, букачи или ситне шићарџије, морају бити свесни овог повременог штуцања демократије, ове несавршености. Да парафразрам Штулића, демократија је свест о складу несклада несавршених људи. И процедура, додао би Кенет Ероу, и процедура!
А ја бих, поново, додао да нема те математике која ће помоћи људима да се боље разумеју, уважавају, и воле, ако они то не желе.
= = = = = = = = белешке
Први коментар садржи наставак оног примера са пензионерским комплексом на Флориди. Ко није лењ, може прочитати и, надам се, разумети зашто је демократија несавршена и шта је писац (Ероу) хтео да каже.