Nov izborni zakon

Srbiji je očajnički potreban nov izborni zakon. Zakon koji podstiče pozitivnu selekciju. Koji podstiče konkurenciju i otvara mogućnost novim idejama da dopru do građana. Kojim građani biraju konkretne ljude koji su onda odgovorni građanima svojim imenom i prezimenom.

Nalazimo se u zagrljaju smrti bezidejne partokratije i njihovih nesposobnih kadrova koji rade samo u sopstvenom interesu. U situaciji smo: ili društvo ili oni. Bojim se samo da će predlagači od svega na kraju samo napraviti još jedno grbavo čudovište. Zato ovaj tekst. Šta građanima zapravo treba?

U čemu je problem sa našim izbornim zakonom?

Prvo problem koji nema veze sa proporcijalnim sistemom: glasate za stranku i njenog lidera, ne za konkretne ljude iz vašeg kraja. Pa kada se prebroje svi glasovi i odredi koliko je koja stranka (lista, lider) dobila glasova u procentima (svi koji su dobili manje od 5% se odbacuju) odredi se koliko je to stolica u skupštini od 250 dostupnih, Onda lider stranke i stranka odluči koga će poslati u skupštinu da sede u tim stolicama. Tako dođemo do kobajagi izabranih poslanika.

Drugo, ustav je omogućio da mandat pripadne stranci, ne ni tom kobajagi izabranom poslaniku. Pa kada se stranci ne svidi poslanik, može da ga zameni koristeći njegovu ustavom zagarantovanu blanko ostavku.

Ako se sećate, ovu budalaštinu su uveli jer su pre toga pokrenuli masovnu kampanju o najvećem "zlu"  u skupštini: kada kobajagi izabrani poslanik odluči da promeni dres. Kažu: građani i onako nisu glasali za kobajagi izabranog poslanika već za stranku i njenog lidera. Zašto je ovo "zlo" bilo toliko važno strankama? Jedna promena dresa može da znači pad vlade. 

Još jednu stvar su utepali, a što je prošlo gotovo neprimećeno. Nema više direktnih izbora za predsednika opštine. Zamenili su ga time da skupuština opštine bira predsednika opštine. Objašnjenje je bilo genijalno. Rekli su da je ovakav sistem bio nestabilan jer su skupštine izglasavale nepoverenje predsedniku recimo kroz neglasanje za budžet, što je dovodilo do čestih lokalnih izbora. Pa su ovim rešili problem stabilnosti. Uništili su konkurenciju i mogućnost za kandidata koji ima najbolji program, a ne i skupštinsku većinu, da se kandiduju i sprovede program. Nikome nije palo na pamet da kaže da ne mogu odbornici skupštine opštine da uzimaju mandat predsedniku kome su mandat dali glasači i da je trebalo promeniti to, a ne direktne izbore za predsednika opštine. 

Time su jasno i glasno kazali i onda to i sproveli, da se u Srbiji glasa za stranke. Da onda te stranke, ne poslanici sa svojom savešću, stručnošću i reputacijom, zastupaju građane. Logična posledica ovoga je da nam ne treba 250 poslanika, dovoljno je po jedan za svaku stranku. Problem sa ovim je da onda ne mogu da namaknu plate za kobajagi izabrane poslanike, članove svojih partija. A oni treba nešto da prihoduju dok četiri godine rade na interesima stranke koja im je dala fotelju. A bogami pomalo i na svojim.

Što se građana Srbije tiče, najveće zlo nisu promene dresova. Najveće zlo je partokratija koja je cementirala monopol političkih stranki i onda pojela Srbiju. Rezultat ovoga je da su partije preko skupštinske  većine i kobajagi izabranih poslnika formirale izvršnu vlast koja je potpuno marginalizovala i sebi potčinila zakonodavnu vlast, i preko nje onda utukla i sudsku vlast ovom sramotnom nazovi reformom pravosuđa. Tako da u Srbiji faktički postoji samo izvršna vlast i čepovi otpora tom ludilu. A i izvršnu vlast su potpuno potčinili strankama, urušili gotovo sve institucije sistema (čast izuzutcima kao što su poverenik za informacije, zaštitnik građana, savet za borbu protiv korupcije). Ukratko, dobili smo potpunu partokratiju: partije su progutale zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i sve institucije države. Stranke su progutale Srbiju.

Prvi korak u oslobađanju Srbije je oteti zakonodavnu vlast od stranaka i dati je poslanicima. Ne kobajagi izabranim, već izabranim. 

Jedan način da se ovo promeni je da se zadrži proporcionalan sistem, ali da se ukinu blanko ostavke i da se  oduzme pravo liderima stranaka da menjaju listu nakon izbora. Ovaj sistem bi bio svakako korak napred za građane.

Prvi problem sa ovim sistemom je da liste i dalje određuju samo i isključivo stranke i njihgovi lideri. I oni se i dalje uzdaju u to da će bez obzira na to ko je na listi, građani i dalje glasati za lidera stranke koji je nosilac liste. Tako da se negativna selekcija i dalje dešava.

Problem sa ovim je i da gubite regionalnu zastupljenost. Građani i dalje glasaju za stranku, njenog lidera i listu. Ako stranka osvoji 50 mandata, u skupštinu ulazi prvih 50 sa liste tako da lokalna zastupljenost i zastupanje i respektovanje interesa lokalne zajednice zavisi od toga kako je stranka sačinila listu. Kod manjih stranki koje osvoje 20 mandata, problem je još veći. Građani ne glasaju za  konkretne ljude. Ne takmiči se 1000 kandidata za 250 mesta u parlamentu. Takmiči se 10 lista za pravo da podele 250 mesta u parlamentu.

Drugi način je da napravi većinski sistem. Teritorija Srbije se izdeli na izborne jedinice u skladu sa brojem stanovnika. Svaka izborna jedinica ima približno isti broj stanovnika. Ukoliko zadržimo 250 poslanika, to znači da bi nam izborne jedinice brojale 30.000 glasača. Svaka izborna jedinica bira svog kandidata za skupštinu republike. Onaj ko osvoji najviše glasova, bez obzira na to kojoj stranci pripada i da li uopšte pripada nekoj stranci, ide u parlament.

Šta je dobra strana ovog sistema? Građani direktno biraju svog predstavnika. Biraju se najbolji. Poslanik je direktno njima odgovoran, ne stranci. Građani su bolje informisani. Ako ništa, protivnički kandidati im govore sve što ne valja o onome ko je u parlamentu, kako je glasao, šta je predlagao itd. Pa kada ga npr. uhvate pijanog, podnosi ostavku. 

Šta je loša strana ovog sistema? Najjače stranke obično dobijaju većinu u većini izbornih jedinica. Tako da kada na teritoriji Srbije prebrojite glasove, stranka može da osvoji 5% glasova, a ni jedno mesto u parlamentu. Npr. u Kanadi zeleni godinama nisu bili u stanju da uđu u parlament iako osvajaju značajan broj glasova. Tako da stranka sa 45% osvojenih glasova, može da osvoju apsolutnu većinu u parlamentu, npr. dobije 60% mesta u parlamentu. 

Šta je dobra strana ove loše strane? Stabilnost i odgovornost. Više nema veta malih stranki tipa PUPS ili NS ili JS da blokiraju promene i traže svoja mesta u upravnim odborima, JP, itd.. Jaka stranka dobija mandat da sprovede svoj program. I ima nezavisne izabrane poslanike da je kontrolišu i usmeravaju. Jer ako to ne rade, izgubiće sledeće direktne izbore.

Postoji i treći način: mešoviti sistem. Za određeni broj mesta u parlamentu, recimo 30%, glasa se za partiju koja sama odlučuje koga će smestiti u te fotelje. Za ostatak se primenjuje opisani većinski sistem.

Ja mislim da je ovo najbolji sistem za Srbiju, njene građane i njihove interese. A koji su nam interesi?

1. Nezavisna zakonodavna vlast odgovorna građanima

2. Izvršna vlast pod kontrolom i nadzorom zakonodavne vlasti 

3. Poztivina selekcija - najbolji ulaze u skupštinu

4. Konkurencija i nove ideje - Đura iz Pirota može bez ikakve stranke da uđe u skupštinu ako ga Pirot izabere, sveži ljudi

5. Stabilnost - Formira se jasna većina koja dobija mandat da sprovede program, male stranke ne mogu da ucenjuju nikoga

6. Uređenost i prostor za male stranke- stranke su važan katalizator i usmerivač politike u republici i imaju svoje jako mesto u parlamentu

7. Lokalna zastupljenost - znate za koga glasate

Ovim se stranke stavljaju u servis društva, ne obratno.

Ja podržavam i predsednički sistem koji potpuno odvaja zakonodavnu od izvršne vlasti. Sistem u kome birate predsednika koji dobija mandat da vodi republiku naredne četiri godine, postavlja vladu i ministre uz parlamentarnu kontrolu i tako to. I zabranu za predsednika da ima ikakvu drugu funkciju (npr. predsednik stranke). A i direktne izbore za predsednike opština i tužioce i ... Ali to je već druga priča.