Srce

Svrbela me tastatura da napisem nesto na ovu laku i nadasve romanticnu temu. Nije odavno bila obradjivana u nasoj 'javnosti', narocito sad kad su bili ovi izbori i kako je Nole poceo da se spotice u GranSlamovima, pa rekoh sam sebi, daj malo da priustim vernom auditorijumu razbibrigu i skandinavku u ovo tesko, ali uvek trenutno, post-olimpijsko vreme...

Eh da, Kosovo, tj. Kosovo i Metohija, bivsa socijalisticka autonomna pokrajina, a danas sta? Drzava? Okupirana teritorija? Oslobodjena teritorija? Oteto? Preoteto? Od koga? Kome? Za koga? Zbog cega?

Naravno, Kosovo (Metohija se od sad pa nadalje u tekstu podrazumeva, ali i ne mora) je samo parce evropskog kontinenta koje se prostire izmedju Prokletija, Sar Planine, Kopaonika, i... tu negde...

Sad, reci cete, sta ima tako specijalno oko svega toga. Ima slicnih (viso)ravni po celoj Evropi koliko hoces, zbog cega je ova tako posebna. Pa, u sustini, nije nista posebna, i ne izgleda nista drugacije nego bilo koja druga slicna (ili totalno drugacija) konstelacija terena osim sto se tokom vremena, godina, decenija, vekova, izdigla kao spomenik ljudskoj gluposti, ljudskoj netoleranciji, ljudskom idiotizmu, i kao primer zbog cega i kako na svetu postoje drzave koje stvarno to jesu, ali i drzave koje samo misle da su to. I to sve nema nikakve veze sa otetom/oslobodjenom teritorijom, medjunarodnim (ne)priznanjem, i clanstvom u Ujedinjenim Nacijama, ali ima veze sa pricom o konjima i zabi...

Ali, da se prvo malo pozabavimo geometrijom. Kosovo je direktan primer jedne od posledica teorije kvantne mehanike, konkretno one o postojanju paralelnih univerzuma. Sve je na Kosovu bilo i ostalo paralelno: ljudi i obicaji, sela i gradovi, planine i reke, putevi i barikade, zivot i smrt. Stanovnici Kosova, i bivsi i sadasnji, su jedini primer grupe homo-sapiensa koji je svesno (ili u stvari besvesno) vracen u pred-embriotsko stanje cepajuci sopstveni DNK ponovo na konstitutivne hromozome reproduktivnih celija po srpsko-albanskoj demarkacionoj liniji. Naravno, nije to bilo tako lako, a jos manje spontano i stihijski, ali stvorene su dve komplementarne polu-vrste, koje mozda umeju da se busaju da su cele, ali su jedna bez druge definitivno nezavrsene.

Naravno, o svemu ovome je odlucivala politika koja je unapred za sebe umislila da je visoka, (zastitnicka, oslobodilacka...), i kao takva jedina ispravna. Tu politiku nije interesovalo da su Srbi i Albanci na Kosovu jedne druge, ipak, dozivljavali kao 'zemljake', da je ipak i uglavnom postojao medjusobni obzir, a najmanje ju je interesovalo ko i koliku cenu ce da plati kada jednom, a taj trenutak uvek dodje, bude ispostavljen racun za naplatu.

Srpska elita, od kada je Kosovo vraceno u sastav Srbije, je uvek sa iskrenim gadjenjem gledala na celu tu stvar 'dole'. Kosovo je oslobodjeno po inerciji, bez ikakvog plana i programa sta sa njim uraditi. Srbi na Kosovu su mozda pozitivno gledali na inicijalno uspostavljanje srpske drzave i suvereniteta nad teritorijom, ali su se vrlo brzo, paralelno sa Albancima, vratili rezignaciji i 'iseljavanju' kada su uvideli da osim smene simbola, i odredjenog broja plata u drzavnoj sluzbi Srbije, nista sustinski drugacije nije uradjeno na Kosovu da bi se poboljsao zivot ljudi. Moze se srpskoj drzavi svasta prebaciti, ali ne moze jedna stvar, a to je da je uporno u raskoraku sa realnim vremenom. Tako je ponovni ulazak srpske drzave na Kosovo pred prvi svetski rat 'iznenadio' istu kako se demografski sastav teritorije tako znacajno promenio u prethodnih tristotinak godina. Majku mu, samo trepnes, kad ono nista vise nije kao sto je bilo pre Carnojevica. Bukvalno shvatanje romanticarske proslosti je vrlo opasno po drzavni projekat. Od alkohola se otreznis ujutru, bilo u jarku, bilo u krevetu, bilo u celiji lokalne apsane. Od precestog sanjarenja se ne samo izgubi veza sa realnoscu, vec i veza senzora u oku sa mozdanim repetitorima za obradu vizuelnih nadrazaja. Stvari pocinju da nam se konstantno i uporno prividjaju...

S druge strane Albanci, koji su osmanlijsku vlast i islamizaciju prihvatili oberucke, takodje nisu bili (i ostali) dovoljno zreli da razumno prihvate novu promenu istorijskih odnosa, narocito kada isti nisu isli direktno u korist njihovim interesima. Svaki raskid i gubitak je tezak, bolan, i tragican. Ali ako svaki raskid dovede samo do toga da nam okameni srce, umesto da dovede do toga da bolje spoznamo sami sebe, onda cemo imati sve manje uspeha u ljubavi, a sve vise uspeha u autisticnosti.

I tako dodjemo do paralelizma. Dobijemo usijanu glavu i kameno srce. Dobijemo Jin i Jang bez onih malih tackica. I onda na sve to dodje komunizam...

I onda umesto da se jos vise otkravimo jedni prema drugima kada je berlinski zid poceo da se ljulja, Srbija se ponovo i potpuno bespotrebno bacila na zemlju da je zgazi tocak istorije, a kosovski Albanci zaboravivsi na pupcanu vrpcu kojom su sa Srbijom organski vezani su pali pod isti, iako su u pocetku samo hteli da sacekaju da sve to samo od sebe prodje, praveci se da ih nista to, u stvari, ne zanima, dokle god Srbija tako znalacki i tako efikasno radi u korist sopstvene stete...

I posle se cudimo otkud tako pala s neba, nepomirljiva, paralelna situacija. Imamo drzavu (Srbiju) koja se pretvara da je Kosovo njena teritorija iako, u sustini, ne zeli da ima bilo sta sa njom osim da kaze da je to njeno tj. da nije samostalno (i ako moze da uzme koju rudicu), a sa suprotne strane imamo nesto sto iskljucivo zeli da bude bilo sta samo da je u inat Srbiji. A posto Srbija samo hoce da Kosovo nikad ne bude drzava, ne interesujuci je sta ce sa tim Kosovom stvarno i biti, tako i kosovski Albanci samo zele da bude drzava, iako su u stvari samo kvazi-drzavni-provizorij. To automatski dovodi do toga da su totalno nezainteresovani za izgradnju zivota na Kosovu, sa frapantnim ignorisanjem odgovornosti koje sa drzavom idu, zasecereno sa flagrantnim previdom cinjenice da svaka kula od karata pada pri najmanjem povetarcu...

I tu onda umesto zivota imamo samo paradoks. Srbija se ponasala i ponasa ocajno prema Kosovu, a Kosovo se danas isto tako odnosi prema samom sebi. Iz prostog razloga jer je uvek imalo samo Srbiju za "ucitelja". Tuzno je, ali ni jedni ni drugi ne znaju za bolje, i nece da znaju za bolje.

Sta onda uraditi? Priznati Kosovo? Nikad ne priznati Kosovo? Pristati iskreno na nove razgovore? Smatrati tvrdoglavo i dalje da je cela stvar zavrsena priznavanjima?

Politicko resenje nije ni na vidiku, koliko god znacaja pridavali imbecilizmima tipa "Gvineja Bisao nikad nece priznati Kosovo", ili "mi (Kosovo) smo sada zavrsena drzava, priznala nas Amerika"... Jedino resenje je preci preko problema. Cvor ne treba niti razmrsivati, niti ga treba seci. Treba ga jednostavno zaobici i ostaviti ga da se davi u smradu septicke jame u kojoj se nasao zahvaljujuci zajednickim srpsko-albanskim naporom. Posto mi (Srbi, Albanci i svi ostali oko nas) najbolje resavamo probleme u proslosti, to treba da uradimo i sa Kosovom. Da ga ostavimo da ovako kako jeste u buducnosti jednom postane proslost. Ne treba srljati i priznavati Kosovo, ali i ne treba siriti iluziju da ce se Kosovo ikada vratiti u sastav Srbije.

Jedino sto bi Srbija, po mom misljenju, zbog svoje velicine, zbog svoje velikodusnosti, ali pre svega ako hoce (a to je neophodno zbog nje same) samu sebe da menja u pozitivnom smeru, trebala da dozvoli je da sportisti sa Kosova pocnu da ucestvuju u olimpijskim, svetskim, evropskim, i ostalim takmicenjima. Kvazi-aparthejd prema stanovnicima Kosova treba Srbija da prestane prva, unilateralno, ne ocekujuci nikakav reciprocitetni potez od strane kosovskih vlasti i institucija. Srbija je dovoljno velika da to uradi, i sport je mozda najbolje polje na kome to treba i uraditi. Treba reci, mi i dalje mislimo da je Kosovo nase, ali zbog te nase misli ne zelimo da drzimo kosovske sportiste u izolaciji. Naravno, sport promovise drzave, i Kosovo bi to iskoristilo u propagandne svrhe, ali bi Srbija mozda prvi put imala stvarnu inicijativu u jednom od problema iz poslednjih 25 godina. Ne da povrati Kosovo, nego da posle dugo, dugo vremena sama od sebe pokaze da joj je zivot vazniji od forme. Da prvi put da drugima znak da ne zeli da radi isto ono sto su radili njoj. Tacno je, reci ce lucidniji, kosovski sportisti mogu odmah da igraju sport, eno ima reprezentacija Srbije i integracija u srpske lige, ali molim vas, razgovaramo ozbiljno...

U danima kada se odrzavaju olimpijske igre u Londonu, kada inspirisani selektorom Mihajlovicem i druge nacije insistiraju da sportisti pevaju himnu i ostavljaju srce na terenu, za koji grb i zastavu da izgaraju i ciji dres da natapaju znojem kosovski Albanci? Pod kojim simbolima i imenom ce njihovo srce ogrejati radost zbog pobede, ili zaboleti neutesnost poraza na sportskom terenu? Reprezentacija (i klubovi) uglavnom predstavljaju drzave, ali ne ekskluzivno. Primera ima nekoliko, i to u oba smera: Engleska, Skotska, Hong-Kong, Farska Ostrva... Da li je Srbija dovoljno velika da odigra prvu prijateljsku utakmicu sa Kosovom?

Albanci su, kao sto je Koca Popovic jednom vrlo originalno primetio, mogli da budu Jugosloveni, ali tesko da mogu da budu Srbi. Ali i u ovoj neosporno inteligentnoj recenici se krije deo nase kolektivne zablude oko Kosova. Pristup 'levicara' je takodje bio pogresan, kao i pristup nominalno nacionalisticke struje, Albanci samo treba da budu Albanci. Srpska drzava je morala da im to omoguci. Umesto sto je pokusavala da na silu promeni demografiju Kosova, morala je da prizna realnost da na Kosovu Srbi vekovima vec nisu vecina. To naravno, samo po sebi, ne podrazumeva otcepljenje i samostalnost, ali ne podrazumeva ni rasizam. Za teske odluke (za mnoge od kojih je danas, na zalost, vec kasno) bili su potrebni veliki ljudi. Ne u politici, nego u javnosti. Srbija je uvek oskudevala u pojedincima koji su imali hrabrosti da joj kazu ono sto mora da cuje, dok je imala i previse ljudi spremnih da je brutalno lazu i kradu, upravo i tim redosledom.

Lako je danas biti Vojislav Kostunica, Matija Beckovic, Cosic, Tadic, Nikolic, Jeremic, Vucic, i ostala boranija, pa iz centra Beograda uzvikivati u fingiranom patosu 'ima li neko ko nije sa Kosova?', ili olako prevaljivati preko jezika nebulozne izjave tipa 'Kosovo je najskuplja srpska rec'. Tesko je danas biti stanovnik Kosova (albanski, srpski, svejedno) kome je jedina perspektiva zivot 'ni na nebu ni na zemlji', kome je jedina zagarantovana buducnost kontinualan boravak u cistilistu, u stanju limba...