Баш као и готово сваки дан овога пролећа и лета (?) утрчала сам у кућу како бих се склонила од наступајућег невремена. И сетила сам се једне хумористичко-сатиричне приче написане пре петнаестак година. Стефано Бени се, тада, као и сваки добар писац шаљивих прича, обилато служио хиперболом, која данас и не делује као преувеличавање.
Драги дневниче,
сутра крећемо на летовање. Отац ми се свечано обратио и објаснио ми да сада имам већ једанаест година, да сам паметна девојчица, и да и летовање треба паметно да проведем. Не треба да понесем лутку и мецу Понга, јер не смем да зависим ни од чега. И он ће, рекао је, два од својих пет мобилних телефона оставити код куће. Потребно нам је мало разоноде и здравог живота. Иза нас је зима која је била огавна. У мом граду проценат прашине и бензола троструко је већи од дозвољеног. Али, једном месечно организује се еколошка недеља, центар се затвори за саобраћај и дозвољено нам је да се возимо бициклима, тако да можемо одједном да удахнемо све смрдљиве отрове, а сутрадан аутомобили имају мало чистог ваздуха да га изнова загађују. Због зиме која је обиловала смогом, мој мали брат Луиђино прележао је тринаест вируса, са температуром од 42 степена, ја шест бронхитиса, а мами се вратила стара алергија на полен, обогаћена новом алергијом на камиљу длаку (срећом, у зоолошки врт отишли смо само двапут). Тата је добио алергијски коњуктивитис, те су му очи црвене већ шест месеци, као и упалу усне дупље, због чега је био сав искежен, са истуреним деснима, те га је једне ноћи, док је ишао улицом одевен у црно, неки пролазник појурио с глоговим коцем у руци. И напослетку, наш пас Бонго, добио је од неке мачке буве које мишеви преносе голубовима. Ипак, доктор је рекао да су све те болести уобичајене, у оквиру норме, и да се нешто слично догодило и 1936. године. Али, сада ћемо мало да удишемо чист ваздух.
Налазимо се на аутопуту, где смо заглављени већ шест сати. Колона се протеже на педесет километара, али на радију су управо јавили како је 1996. колона била знатно дужа. Киша пљушти као из кабла и температура је десет степени у хладу, али је метеоролог малочас објаснио да је температура мање-више у оквиру норме. Нико не искључује мотор и ваздух није баш најчистији. Луиђино повраћа. Бонго се чеше, ја кашљуцам, мама шишти док дише, а тата псује. Негде сам прочитала да постоје електрични аутомобили који не загађују, али индустрија их не прихвата. Чула сам нешто и о уљу од неке репице и искрено се надам да ће се неко озбиљно тиме позабавити, иначе смо обрали зелен бостан. Док чекамо у колони, слушамо радио. У Африци суша, на Сардинији олујни ветрови, у Скандивији поплаве, а широм Америке пожари. Неки метеоролог, међутим, каже да су 1869. забележени слични временски услови, што значи да је и ово сада у оквиру норме. Напокон смо стигли на море и одмах одјурили на плажу. Дувао је типичан ледени августовски ветар, сунцобрани су летели на све стране и хладноћа се увлачила у кости. Посвађала сам се са Луиђином јер је он хтео да правимо пешчани замак, а ја Снешка Белића.
Предвече се један брод, ношен таласима буре, насукао на плажи. Сви су се наоружали моткама и шипкама и појурили тамо, мислећи да су у питању Курди. Међутим, био је то трајект који се запутио ка Еолским острвима, али га је олуја донела овамо. На трајекту је био и др Норман, метеоролог, који је објаснио тати како се нешто слично збило 1934. Неко време провели смо забарикадирани испод сунцобрана, а онда је тата обукао тренерку и ветровку и покушао да се окупа. Био се готово претворио у коцку леда, али, кад је изашао, дунуо је врели југо, тако јак да га је за трен ока осушио и безмало скувао. Норман је рекао да је све то у оквиру норме, укључујући пожар, који је уништио наш хотел, ураган који нам је однео шатор и пешчану олују од које смо ослепели, тако да је тата поново поставио шатор баш на највећем мравињаку који постоји у Европи. Спавали смо у рупи коју смо ископали у песку.
Јутрос је, на сву срећу, топлије, педесет шест степени у хладу, дува неки афрички ветар који нас засипа песком, наносима кус куса, и, нажалост, облацима камиље длаке, те се јадна мама гуши. Размишљам како смо ми, људска бића, с овом климом поприлично зезнули ствар, да нам треба нека светска климатолошка комисија која би нам пружила праве информације и донела прописе којих бисмо морали да се придржавамо, а волела бих да вести о раду те комисије буду прве у ТВ-дневнику, пре берзанског извештаја и вести о томе где летују познате личности. Поподне је почела да пада киша, потом се сручио омањи пљусак, а за њим и град величине и боје брескве. Луиђино и ја смо га пробали, и није био лошег укуса, али смо после добили пролив, па смо цело поподне провели седећи на клозетској шољи, што је у оквиру норме.
Тата је рекао: баш ме брига за невреме, ја ћу да се окупам. Ушао је у воду и најпре је наишао на медузе, а потом на слузаве алге, те кад је изашао, личио је на желе који хода, а сва деца на плажи била су убеђена да је Покемон и надметала се ко ће да га ухвати.
Др Норман рекао је тати да је море било исто тако загађено 1965, да су то све природне непогоде и да не треба наседати на приче оних који дижу узбуну покушавајући да окриве људе и индустрију. У том тренутку до обале је стигла, ко зна одакле, нафтна мрља и запљуснула их. Тата и др Норман увукли су се у јато фламинга и тако им је пошто за руком да их очисте активисти Гринписа.
Јуче је Луиђино у шатору закачио неки нови вирус, са температуром од четрдесет шест степени. Доктор је рекао да је већ имао такав случај 1988, али је тада узрочник била поједена виршла. У бунилу, Луиђино ми је поверио како мисли да му је све јасно као дан. Сваки пут када се догоди нешто ужасно, довољно је да кажеш како је то природна непогода, а пре свега да се већ догодило, и да је било још горе. Дакле, довољно је да имаш на уму Хитлера, па ће ти сваки италијански политичар бити добар као душа. Сваки нови вирус бољи је него што је била колера. Свака нова климатска катастрофа боља је од библијског Потопа. Земљотрес у мору није никакав проблем, само да цунами не донесе на обалу нове досељенике из Трећег света. Дакле, сви можемо и даље да загађујемо околину, да сечемо шуме, да земљиште трујемо хемикалијама и трошимо све ресурсе. Кад боље размислим, то Луиђиново бунцање и није било без основа. Хтела сам да поразговарам с татом о томе, али је он био заузет расправом с комшијама из суседног шатора о опасностима које прете од зрачења мобилних телефона, и о рекламама у којима се тврди да су телефонски позиви јефтинији, док су у ствари рачуни за телефон све већи. Др Норман је рекао да се нешто слично већ догодило 1864. године, с неким рачуном за плин у Алабами. Свима је лакнуло.