Miris pržene kafe vija se svakog jutra u mojoj ulici. Neki od kafića u prizemlju, kanda još uvek prže kafu i topli, golicavi miris kafe mota se oko nogu i u letnje doba uvlači se kroz otvorene prozore, kao najava vrelog dana. Zimi miriše manje, ali toplije. Zaplovi ledenim jutrom, primami par prolaznika i ohladi se, brzo nestajući od mraza. Kada se uvuče mirisni prst kafe kroz moje prozore, mene sve mami, ko kobru ona frulica, da se smandrljam niz stepenice i uvučem u prvi kafić. Ali, ako nema sagovornika, sve ostaje na čarobnom mirisu.
»Od kafe deci rastu repovi« bio je moj prvi kontakt sa kafom. Od tada mi se uz miris kafe prikaže i rep, crn kao talog, verovatno i obaška čupav, kako niče iz nečije maloletne pozadine. To biološko čudo ostalo mi je do danas uramljeno u pojmu kafe. Sreća da repovi rastu od kafe samo deci, inače bi šalterske službenice izgledale kao dlakavi polipi, a ni ja ne bih mnogo bolje prošla. Mada i to sa decom...sestra i ja smo toliko soca krišom s' prsta polizale da smo do puberteta već mogle da ličimo pitone sa kožnom deformacijom. Biće da to ipak nije tačno, to sa repovima i kafom.
Prve kafe, kao redovna pojava, sačekale su me u redakciji. Kafe su sastavni deo svih redakcija, koje mogu da budu i bez stolica i stolova, ali bez kafe nikako. Kafeni vudu bila je Jasna – kafe kuvarica, kod nas u Domu omladine. Jasna je vladala kafe-kuhinjom, veličine kutije za cipele, vrtela se kao Hudini po njoj i naučno neobjašnjivim pokretima uspevala da sve ostane na svom mestu. Da sam ja bar pet minuta menjala Jasnu, troja kola hitne pomoći, uz ispomoć vatrogasaca, bila bi premalo za saniranje sigurne štete. Jasna je virtuoznošću indijske plesačice nosila poslužavnik pun vrelih kafa, peške po stepenicama, jer lift je uvek bio zauzet. Nikada ni kap nije prolila, a tacne sa kojih se iz šoljica vio vrući dim, spuštala je sajdžijskom preciznošću među gomile papira i starih novina među kojima se krila redakcija.
Onda je silazila nazad u svoju kutija-kujnu i uranjala u gusti dim iznad velikog lonca u kome se neprestano dokuvavala kafa, crna kao mazut.
I dan danas, kao i u svakoj redakciji, život novinara počinje kafom. Samo ekstra skloni zdravlju i modernim shvatanjima istog, kratkotrajno pokušavaju da piju čaj. Probala sam i ja jednom, pa su svi mislili da mi nije dobro i sedali dalje od mene, da i oni ne potkače tu boljku, koja normalnom novinarskom biću uskraćuje osnovno gorivo – kafu. Prave kafe-kuvarice su one koje svojim odličnim sećanjem maze klijentelu. Ne samo onu stalnu, već i mene. Kada zalutam iz dijasporskih krajeva u maticu i matičnu kuću i naslonim se na firmski šank, sačeka me uz osmeh i »Kad' si stigla?« moja neskafasamalomlekaimalošećera, evoodmah.
Ali, najlepša kafa je dočekuša. Onu na koju mislim dok putujem ka matici mi. Ona, koju mi Moja najbolja drugarica nudi u trenutku kada kofer tek dotiče pod, dok ona jednom rukom zatvara ulazna vrata. Ona, koja je prirodni nastavak nasmejanog pitanja iz zagrljaja:«Jesi stigla konačno, jesi se umoriladakuvamkafu?« Ta prva kafa, sa koferom koji zijaju u hodniku (jer dok Moja najbolja drugarica kuva kafu, ja ronim po koferu i vadim poklone, koje prati dreka »Šta si to opet nosila, sto puta sam ti reklajaoštojeslatkojaohvaladraga!«), je ona sa podvijenim nogama na fotelji i kauču, ona što se dugo hladi, ona što karpenterovskom maglicom obavija početak priče bez kraja.
»Dakuvamjoš jednu?« sledi džingl u razgovoru, koji pršti kao vodopad. Na stolu se menjaju vrste kafa, cvetnih šoljica i tema, čiji se naslovi dovikuju iz sobe u kujnu, u nadi da će to ubrzati vrenje vode.
Na drugom mestu su kafe u kuhinjskom ćošku. Kada leđima podupiremo zidove i razguravamo vaznu sa cvećem, sveske, papire, đinđuve i poluotvorene, zaboravljene knjige, da napravimo mesta samo za dve šoljice iz kojih miriše nova priča. Usput po potrebi radimo domaće zadatke, pričamo telefonom, otvaraju se i zatvaraju vrata, stižu zvani i nezvani gosti, a kafa putuje ka dnu i ostavlja crnkast stenogram razgovora.
Na trećem mestu su kafe napolju. Jesenje kafe dok curi kiša, ledena i pripljeskava žuto lišće za trotoare. Kafa na koju se stiže u pratnji potočića i kišobrana, sa kog se kao sa kažiprsta slivaju cakleće zmije-kapi. Zimska kafa, koja je tako topla, dok napolju miriše na prvi sneg ili ona na koju se, uz neophodnu dozu razgovora, došljapkava u vodi nasilno otopljenog snega. Prolećne kafe su između. Ni napolje ni unutra da se sedne. To su kafe, koje čekaju leto, kada se napune bašte i kada proradi hladna kafa, ona bez toplog mirisa. Kafa čiji miris se oseti u suprotnom nosnom pravcu, iz usta, prvim gutljajem. U te kafe može da se ubaci i sladoled, da budu ajskafe, pod uslovom da imaju bar dve slamčice i jednu vitku kašičicu za isterivanje očiju. Ili bar za otpadanje ušiju, ako se stvarno proba pijenje kafe i sladoleda kroz priloženu cevčicu.
Ne razumem se baš u vrste kafa, znam ima one mlevene, što se kuvaju na odlivanje u šoljicu i sa kratkim curkom hladne vode, a ima i instant. Tih instant ima sada već sa ukusom svega i svačega. Očekuju se i sa ukusom spanaća i trešanja, al' kod njih je najbolje što su brzinske i glatko se piju. One prave, otomanske kafe su kao stara aristokratija u poređenju sa pomenutim kafenim podmladkom, kome se stalno žuri. Prava kafa pretpostavlja i laku ruku za meru, a ove u kesicama imaju sve, ništa ne moraš da meriš, samo što iz ambalaže, one duguljaste, ne ispadne i šoljica na naduvavanje.
»Kad naučiš da kuvaš kafu, možeš da se udaš« bila je rečenica, koja me dugo ostavljala u strahu da ću završiti kao seda usedelica, okružena gomilom mačaka u fazi prolećnog linjanja. Pravo da vam kažem, ne znam da li znam da kuvam kafu. Niko se još nije žalio, možda nije smeo, a možda ja ipak znam da je skuvam. Udala sam se i bez položenog praktičnog ispita iz kuvanja kafe, a i dalje najbolje volim kada drugi meni kuvaju kafu. Još ako uz kafu nude razgovor i malo cimeta odozgo na mlečnu penicu, ja sam kupljena. Izgovor za razgovor, sa crnim kafenim repom. Kafa, priča bez kraja...
