Moj put

11 juli, 2007

Zašto sam očekivala da će ove godine biti lakše? Odlazak u Srebrenicu nikad nije lak. Domaća policija ga naziva visoko riskantim poduhvatom, čak i protestno stajanje u Beogradu.
Veče pred godišnjicu u Srebrenici 11 jula, mi Žene u crnom stajale smo na trgu Republike kao svih ovih poslednjih 12 godina. Obučene u crno, sa upaljenim svećama, sa natpisom SREBRENICA: da se nikad ne zaboravi. Štampe nije bilo zato što srpska štampa više voli da zaboravi.
Stotinu žena koje su stajale čuvalo je stotinu policajaca, akcija jedan na jedan. Odvojili su nas kao neki politički virus od gradjana, iako nije bilo onih koji su nas, kao proteklh godina, vređali i napadali.
Srebrenica je sada zatvoren predmet, sudeći po domaćim zvaničnicima. Posle presude u Hagu u maju po kojoj Srbija nije kriva za genocid već za nesprečavanje istog, srpske vlasti kao i domaća tiha većina žive u poricanju i negiranju zločina, uz prećutni međunarodni pristanak.
Zbog toga nas i dalje doživljavaju kao neke lude, opsednute žene što se voze autobusom do Srebrenice da bi sahranile ove godine delove tela 400 mrtvih u ogromnom memorijalnom centru, pronađenih po masovnim grobnicama u celom kraju. Jedna majka sahranjuje svog sina po treći put. Danas su takođe sahranjene četiri žrtve Škorpiona sa filma.
Naše drugarice iz udruženja majki iz Srebrenice nas tamo već čekaju: Munira, Nura...Dok prelazimo granicu izmedju Srbije i Republike Srpske, priroda je tako moćna, ta dolina gde su spomenik i groblje. Reči jednog srpskog nacionaliste padaju mi na pamet: mrtvi su nam oduzeli najbolju zemlju, mi Srbi trebalo bi da je povratimo nazad za ispašu naših ovaca.
Pre samo 12 godina dolina Srebrenice je imala jednu fabriku koja se potom pretvorila u UN bazu za vreme rata, da bi nakon pada Srebrenice postala zatvor i klanica.
Danas u nekadašnjoj UN enklavi žive uglavnom žene koje su preživele, uz grobove svojih muškaraca, i traže autonomiju za Srebrenicu unutar Republike Srpske. Žrtve ne smeju da žive zajedno sa ubicama, utoliko pre što ubice nisu kažnjene ni 12 godina nakon od počinjenog genocida.
Porodica nestalih i ubijenih takođe su podigle tužbu protiv holandskih UN trupa, koje su nedavno odlikovane zbog svoje hrabrosti u Srebrenici
Kako kaže Nevzeta, čim je krenuo rat u Bosni, svi smo znali da će se Srbi i Hrvati već nekako dogovoriti sa međunarodnom zajednicom, a da će konačne žrtve biće Bošnjaci. Ako u svetskoj diplomatiji ne znaš ko je žrtva, onda to znači da si ti žrtva.
Oni to nisu znali u Srebrenici, jer je tamo uglavnom živeo siromašan ruralni svet što je ponekad verovao u Alaha, ali pre svega u Jugoslaviju.
Nevzeta sada stoji i plače li plače ispred spomenika. Postavljamo tu naš venac na kojem piše: Žene u crnom Srbija, oprostite nam. Mi smo jedini autobus koji je došao iz Srbije. Prisutni su srpski ambasador u Bosni, kao i ambasadori iz celog sveta i jedan od predsednika Bosne i Hercegovine. Tu je i Karla del Ponte.
Mi žene u crnom stojimo tik uz spomenik, jer nam je narod otvorio put i propustio nas da dođemo do samog monumenta. Majke nam prilaze da nas zagrle. Zamućen mi je pogled od suza, magla se spušta sa brda odozgo dok kristalni glas neke devojčice što peva treperi i odjekuje u tišini u kojoj nemo stoje hiljade ožalošćenih. Da, priroda se buni na mestima zločina i mesto zločina postaje kao neka vrsta svetilišta.
Jedna mlada devojka doživljava nervni slom, tinejdzerka u dzins panatlonama sa maramom na glavi, iznose je iz gomile, a odmah zatim prenose i 400 tela zavijenih u zelena platna. Njihova imena i datumi rođenja čitaju se preko mikrofona.
Mladi ljudi, uglavnom muškarci, svi Bošnjaci. Blato pod našim nogama žuti. Ovo je plodna zemlja. Rodbina žrtava čeka da im se tela najrodjenijih spuste u to blato.
Blizina bola me zapravo čini snažnijom i nekako boljom osobom. Jedna majka mi prilazi i grli me, kaže, ako te niko nije nagradio za to što radiš, Bog će, sigurna sam, pa makar i ne verovala u Boga.
Ne verujem, ali verujem njoj i njenim rečima. Ako već ona može da živi bez svojih sinova, muža i braće, i to da živi u blizini njihovih ubica, bez dinara, boreći se u Hagu za istinu i pravdu, valjda mogu i ja da pišem.
Propovednik izgovara fatvu, neka se suze majki pretvore u nadu, kaže, neka ubice sustigne blagoslov zaslužene kazne...Muslimanska molitva dozvoljena je ovog puta i ženama, kao izuzetak, a i pripadnicima drugih vera, kao još jedan veći izuzetak. Zločin nema veru i nacionalnost. To su bili moji ljudi koji su govorili mojim jezikom, u moje ime.
Obilazim memorijalni muzej otvoren tek pre dva dana, nekadašnju fabriku medju čije zidove su bili saterani ljudi noć uoči pogubljenja, kada je više njih izvršilo samoubistvo, sluteći istinu koja im se sprema. To je mesto o kome sam toliko slušala za vreme svedočenja preživelih. Sada su tu neke cevi, ostaci mašina, a nekad davno, za vreme komunizma, bila je to fabrika akumulatora. U jednom uglu stoji nekih pedesetak fotografija ubijenih i poneki lični predmet nađen pri identifikaciji: lula, novčanik, sat... Prisećam se gomila praznih cipela u Aušvicu, u toj fabrici smrti koja je čak i kosti kremirala. Zašto su kosti toliko bitne, pitam se...
Neka neumorna tužna kiša pada na sve nas, i krive i nevine, pretvarajući nas u figure od ilovače, bez imena i bez nacije. Po završetku ceremonije, probijamo se kroz veliku kolonu, natrag do našeg neuglednog autobusa. Katarza puzi uz kičmu i u magnovenju nas prosvetljava. Bukvalno nosimo na cipelama blato grobova.