Odlazak

Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom.
(Hose Arkadio Buendija u Sto Godina Samoće, G.G. Markes)

Nisam često odlazio u Novi Sad ni kad je mesto moje emigracije bilo znatno bliže (Budimpešta). Dva, možda, tri puta godišnje za vikend - 48 do 72 sata. Smislio sam čitavu teoriju o "potrošenoj količini nostalgije u ranoj mladosti" ne bih li racionalizovao te retke odlaske. Iz ove perspektive mi se čini da mi je zapravo bilo bolno da gledam (sveopšte) propadanje devedesetih. Kaj god... Nije bilo uobičajeno da odlučim da idem dva puta u Jugu (tad se još uvek tako tepalo tom delu sveta) u kratkom razmaku kao tog oktobra 1995.

Međutim, slučaj (ko veruje u isti) je tako odredio. Naime, moj kolega i poslovni partner i ja smo imali zakazali sastanak u Beogradu sa izdavačima iz Gornjeg Milanovca za petak, 6. oktobar. Javio sam roditeljima da dolazim u Novi Sad ili uveče tog dana ili u subotu pre podne. Dan pre sastanka (po dobrim poslovnim običajima tog dela sveta) isti je razgođen odnosno odložen za nedelju dana. Kad sam se kasnije tog dana požalio prijatelju da mi je frka da razočaram matorce vestima da neću doći on mi ponudi da idem sa njim.
-- Ja idem sutra za Novi Sad, a vraćam se u ponedeljak, -- reče.

Spas u pravi čas. Hmmm, dva puta u nedelju dana? Što da ne?

Sledećeg popodneva sam bio u Novom Sadu, a sestra Jasna je došla iz Beograda to veče.

Kad se četvoro odraslih članova porodice, posle xy godina neživljenja zajedno, zduda na relativno tesan prostor limanskog stana do varnica dolazi lako i nije bila retkost da se u takvim prilikama ponekad razgore u svađe koje bi nam zagorčale prepodne/popodne ili čitav dan, ali bi se po pravilu (i srećom) taj svađalački plamen ugasio pre nego što bi se rastali i mi "deca" otišli svojim kućama. No, tog vikenda ni do kakvih varnica nije dolazilo i čak je mama tolerisala ono što je retko tolerisala - našu prepodnevnu razgaćenost dugo posle jutarnje kafe ili dugačke razgovore nad neraspremljenim stolom posle ručka. Drugim rečima, niko nije nigde žurio, a Jasna i ja, takođe suprotno običajima, se nismo javili nikome od prijatelja niti osetili potrebu da posetimo nekog od njih.

Otac je bio "u elementu" i titula koju su mu njegovi prijatelji davno dodelili -- "najbolji usmeni pisac" - je bila možda opravdanija nego ikad. Pričao nam je priče iz njegovog života. Mnoge od njih smo čuli stotinu puta, ali su tad bile nekako isprofilisanije i detaljnije, neke smo pak tog vikenda čuli prvi put.

Klasičnom početku svojih priča -- Kad sam ja bio mlad, lep, visok, vitak, crnomanjast student/oficir/dopisnik/reporter... u jednom momentu je dodao i pridev kovrdžav. Mama naleće na "pušku":
-- Budimire, šta pričaš! Kad si ti bio kovrdžav? -- da bi on ispalio nepogrešivi hitac,
-- A kad sam pa bio visok?

Sestra se vratila u Beograd u ponedeljak prepodne. Nekoliko časova kasnije otac i ja smo stajali ispred naše zgrade, obojica sa koferima pored nogu. On je čekao brata, strica Duška, da ga vozi u rodno selo, a ja prijatelja da me vozi nazad u Budimpeštu.

-- Znaš... Možda ja ozdravim kad vidim moje rodno selo - u jednom trenutku Budimir prekide kratku tišinu. -- Možda moje tegobe budu kao rukom odnešene.
Jedva sam zadržao suze i s teškoćom progutah dosta bolnu knedlu. To je bio prvi put u životu da sam čuo da kaže bilo šta o svom zdravlju.

Moj prijatelj je došao prvi.

Sutradan u utorak uveče 10. oktobra mi je javljeno da mi je otac umro. Umro je na putu nazad iz svog sela, u kolima, 150 metara od kuće. Infarkt. Strina Ljubinka mi je kasnije ispričala da im je sve vreme puta pričao priče koje je najlakše definisati kao rekapitulaciju života, a onda je samo u jednom trenutku kašljucnuo i klonuo. Sledećeg meseca bi napunio 72 godine.

Ne znam... Meni se njegova smrt, ma koliko bolna za mene, čini lepom, a vama?