Prvi pravi

Prvi pravi! Pao je. Prvi pravi sneg ove godine, ove zime. Onaj šećerni, što škripi i zatrpava. Koji pada horizontalno, pod noćnim svetlom uličnih lampi. Gust i sitan, tih. Čekala sam ga otkako je prošlo leto, čim se zanjihalo granje javora u mom prozoru. Desno granje, ono koje zaljulja istočni vetar, koji sa sobom pre ili kasnije donese sneg. A uvek najgušće, igleno pada noću. Tada ulice plišano ućute i ceo grad zatrpava tišina koja se cakli. Noću.

U Badnjevcu, u kući bake i dede, pod kuhinjskim prozorom, stajao je oguljeni, boje izbledelog mentola, drveni sanduk. Pun cepanica i okružen drvenom prašinom, koju smo sestra i ja, ne slušajući beskrajne opomene, sakupljale sa poda i oduvavale u oblačićima sa prstiju. Prozor je bio mali, dvokrilan. Odozgo je visila zelena, šatorska roletna, a dole, da zaustavi hladan dah mraza, debela zmija-piton napravljena od sabijenih novina u duguljastu vreću sašivenu od nekadašnje, izbledele jastučnice. One sa dugmićima napravljenim na ruku, paukastog uzorka.

Svake zime sestra i ja oplavljivale smo kolena lepeći noseve na prozor iza koga je crnela noć. Gusta, seoska, koju je prekidala samo tutnjavina vozova, koji bi na kratko zablještali putničkim prozorima i čiji bi zvuk progutao ponovni beživotni mrak. Prvi sneg je najčešće padao noću i nije nam uspevalo da vidimo početak. Sem u retkim prilikama kada je deda utrupkavši u kuću, nakon poslednje provere spoljnog stanja pred spavanje, lupajući rukama o bokove, bezvoljno objavio padanje. Sestra i ja smo spotičući se, batrgale nogama tražeći obavezne patofne i sudarale se u trku ka ulaznim vratima. Tu se pojavljivala kerber-baka koja je iz zdravstveno prehlađivačkih razloga dozvoljavala pogled samo kroz veliki hodnički prozor sa kauča iz njegovog podnožja. Tada je deda palio spoljno svetlo na ulazu, a nas dve smo otvorenih usta ispraćale bajku koju je do tada krila noć...pod jakim svetlom lampe, u njenom blještavom krugu oivičenom gustom noći, blještao se vejući prvi sneg.

Ujutru je deda palio furunu u našoj sobi. Staru, srebrnu, iskićenu venčišima i smešnim kvakama. Čim se iz nje začuo bubanj, smele smo da se odtrpamo ispod jastuka, jer baka nas je uvek preko jorgana zbog hladnih noći pritisla još po jednim jastukom. Hladnih, nezagrejanih od noći noseva, pod budnom dedinom pažnjom, dok su se na velikom gostinskom stolu pušile dve šolje bele kafe, boreći se sa naslagama jorgana, sestra i ja smo dizale zelenu roletnu. Ujutru su te roletne gubile svoju večernju, tamnu boju i postajale živo zelene od spoljnog blještavila. Iza njih se slutio zatrpan novim, netaknutim snegom pogled. I kada smo uspele da se izborimo sa letvicom ušivenom u dno roletne, koja je nepravilno povučena vodila ka nepravilnom namotavanju, što je dedu beskrajno uznemiravalo, kroz injem oivičen prozor beleo se – sneg. Još uvek bez zvuka, jutarnji, tihi, gluvi, pokriven caklećim okcima, sneg.

Njegovu netaknutu belinu uskoro je kvarila Bubica. Crno-bela, obična seoska, niska, čupava kuca, vernih biber-očiju. Iza njenog repa su se dizali oblaci snežnog praha, dok je Bubica upadala u sneg do vrata, izranjajući leđnim crnim flekama u susret svom obožavanom vlasniku. Iako nas je baka baš tada oteravala sa prozora, smatrajući krajnje nemoralnim pogled na pijanog komšiju, ipak smo znale da iza naših leđa, u belini prozora, Bubica sva uvaljana u prah sneg skače na Mileta Bosanca, koji ju je usvojio onda kada je umrla njena prva gospodarica, tetka Kaja, pralja. Mile Bosanac je gunđao odgurujući Bubicu, koja je zaljubljeno lajala vernošću pseće majke kojoj su redovno bacali štence. Volela je Mileta kao što bi volela naručje crno-belih grudvica, samo da su joj ih ostavili. I dok je Mile krivudavim, mamurnim korakom kvario netaknuti celac, Bubica je cvilela od sreće, ostavljajući iza sebe trag nervoznog potočića.

Za Miletom Bosancem, odmah posle doručka, na našoj kapiji se pojavljivalo Anče. Dok smo sestra i ja gutale komade hleba premazanje kristalno narandžastim pekmezom i parile se pivši već drugu belu kafu tog jutra, od spolja se čulo strpljivo trupkanje. To je komšijsko Anče, držeći se za rešetke kapije, prevelikim rukavicama od obične seoske nebojene vune, otresalo noge. Za Ančetom je stizao njen brat Veljko. Polako, ali istrajno, kratkih nogu u velikim čizmama, očito nekada Ančetovim, Veljko se poput polarnih istraživača probijao kroz sneg, dok mu je iz nosa, zaustavljen na putu ka ustima, visio zaleđeni slinac. Taj bledo zeleni slinac je užasavao našu baku, izazivajući kod nje slutnje na najgore moguće zdravstvene, higijenske i ostale zarazne komplikacije. Za razliku od nje, Veljko je slinac doživljavao verovatno kao deo zime i samog sebe, nije ga ni primećivao, čak ni brisao. Samo bi se povremeno obliznuo, uzaludno, podsvesno probajući da ga dohvati jezikom. Zbog toga su mu usta krajem dana bila ispucana, a slinac je ostajao netaknutog ledenog agregatnog stanja.

Dva puta dnevno sestra i ja smo puštane na sneg. Obučene, zamotane, zadundane smo otvarale zelenu, čeličnu kapiju sa koje se prahom otresao sneg i odlepljivale ledenim grudvicama prilepljene Ančetove ruke u rukavicama koje su spadale. Za tu priliku prvog snega, baka nam je davala krivu, musavu šargarepu, sparušenu od podrumske hladnoće, stari, sa rupom na dnu lonac i nekoliko grumenčića uglja, koji je svetleo tamnom ljubičastom bojom. Dvorišna, stara i vremenom oćelavila metla je bila poslednji dekor za krivog Sneška, koga smo uprizoravali pod tri višnje, tanušnih stabala i krošnji iskrivljenih snegom.

Posle toga smo pravili anđele, a baka je varjačom pretila kroz prozor. Leđno bacanje u sneg je bila zabranjena disciplina. Zato smo belji od nakrivljenog Sneška, krišom od bakinih pogleda, uz izdajničku lajavu pratnju Bubice išli u komšijsko dvorište da gledamo najlepše ledene ruže, koje su injem cvetale na prozoru Mileta Bosanca. Bez bojazni da će ih otopiti stara, bušnjikava peć, jer Mile je i tako propio ogrev, na prozoru stare nakrivljene kuće, u buketima kristalnih latica, ledenim vencima cvetalo je ledeno cveće. Iza njega, u hladnom mraku sobice, hrkao je pijanim snom Mile, a Bubica je željno cvilela ispred vrata.

Popodne, dok se spuštao prvi, plavkasti sumrak, iz komšijskog dvorišta Bratkovića, čuo se visoki glas, koji je uranjao u sneg sekući ga zovom. Anče i Veljko su se otresali od snega, Veljko je još brže lizao ispucale crvene usnice i sitnim, kratkim koracima pokušavao da kroz duboki sneg stigne Anče. Anče je istrajnošću i brzinom ledolomca pratilo zvuk glasa i mašući promrzlim rukama, dok su joj na rukavima visile isheklanom zmijom vezane rukavice, odlazilo kući. Za njom, po već skoro mraku, kroz kapiju iznad koje je visio davno sasušeni đurđevdanski venčić obeljen snegom, nestajao je Veljko...

Napolju veje sneg. Pravi. Javor u našem prozoru razbija mrak bljeskom beline, a grad spava. Pod uličnim lampama, u levkastnom snopu žutog svetla padaju vodopadi suvog, kristalnog snega. Maločas je dvoje klinaca, očito poremećenog ritma spavanja, pokvarilo netaknuti sneg puste uličice. Starija sestra je na sankama vukla brata. Za njima je trčalo čupavo kuče, nosa obeljenog snegom. Zbog snega i njih dvoje sam se setila Ančeta, Veljka i Bubice. I gluve tišine prvog, noćnog snega.