B92 Blog

ostaje vecna.
Ja svog pokojnog oca sanjam cesto, a nisam nikada puno sanjala niti pamtila snove.

kada mislim o svojim mrtvima i ja puštam Mariju
načepim baš, baš

I ja svog pokojnog oca sanjam. A tuga nikada ne prestaje. Jednostavno naucis da zivis sa tim

ja za sebe biram Led Zeppelin

A ja Stonse - ceo opus .
Nek 'se pocne sa Honky Tonk Women , a neka se zavsi sa Old Habits Died Hard ili Heart Of Stone.

ja za sebe biram Led Zeppelin

za sebe imam play listu pod nazivom Bazilika i koja je mešavina funka, Hendriksa i naravno Jeff Becka

Kada odem kod mame na grob, a tu je i moja baka i neki drugi ljudi, a ja upalim dve cigare za mamu i nanu, pa ih stavim na kamen. I one purnjaju i purnjaju sve dok sam tamo.

U subotu sam bila na Bezanijsom groblju, otac moje prijateljice Silvije , umro je ,iznenada ,sa 65g od srcanog udara., 6 meseci je proslo.
Dan pre tog ponedeljka ,29.septenbar, bio je na kafi kod nas i pricao nam (mami i meni} kako je vec nasao kucu u nekom Surduku ,gde su tzv ruze vetrova ,pa Dunav blizu , pa za psa idealno da trckara ; bilo mu je dosta Bgd, hteo je da malo uziva.
Sutra ,tog ponedeljka ,bas na Silvijin rodjendan, ja u kolina na N Bgd ,oko 11 am ,mi stize njegova poruka ,pita da li je bolje da joj za rodjendan kupi rruze ili kale?

Samo sto nisam odgovorila da cu brzo da stignen,kad stize poziv Silvijine mladje sestre,koja urla gde smo ,jer je pao u kuhimji i ne dise.
Sve ostalo ,od dolaska hitne pomoci posle 45 ',od nasih pokusaja da mu pruzimo prvu pomoc, od one komplet strahote ja se uopste jos nisam oporavila. Mislila sam da jesam,makar malo, ali prekjuce sam shvatila da nisam- plakala sam k'o kisa.

I da ,na sahrani 2. oktobra ,bilo je puno ljudi, pre tri dana samo njegove dve cerke i ja.
Majka im je umrla 20g pre,88.g i sad su konacno zajedno ,tamo negde gore , ali pnovo zajedno. Za utehu, makar je i to nesto.

a belo me gledajuokolo

Ja sam jedne godine, u vreme u koje mi je otac umro, u nekoj francuskoj zabiti častio celu kafanu pićem. Nikome ništa nije bilo jasno. Ja sam svoje samo sljuštio i izašao.

13. septembar 1999.
Čujem se sa mojima na selu. Sve OK i kod njih i kod nas - oni dobro, mi isto, deca krenula u školu. Dok pričam sa tatom, čujem majku iz pozadine ,,Kad ćete nam opet doći?". ,,Pa skoro smo bili, počela škola, ne znam kad ćemo moći da dođemo."

14. septembar 1999.
Svo četvoro gledamo nešto na TV. Negde oko 21.30h zvoni telefon. ,,Halo, sine, mama je umrla!"
Muk, neverica i suze.

15. septembar 1999.
Tužni dolazak i oproštaj.

I ja sam svoje roditelje izgubila davno, mamu pre 36 godina i tatu pre 16 . Ipak nekako mi je sve jos jako bolno. Najteze je za slavlja! zao mi je. Rekli su mi da vreme leci sve. Ne slazem se jeste da mozda umanjuje bol ali je nikada ne izbrise. Nekada zna da dodje opet tako jako i zivo kao da se desava sada.
U cast tvoje boli i tvojih roditelja , preporuka.

Ja mamu izgubila ima 3 godine, okruglo..
Neverovatno, tuga traje i neki grozan osećaj nepravde, ko da tu ima pravde i nepravde... ali obavijeno nekom toplinom što sam je takvu imala i mogu da čuvam u sebi...
I iako mi se život naglavce promenio od tada, i zbog toga i inače, još uvek svako malo pomislim E, kad joj ovo kažem... ili Ha, šta li misli o ovome...ili Ju, moram da pitam mamu.... kao da je tu, na dohvat ruke, reči, misli... i verovatno ću doveka tako...

oboma.... Verujem da su na boljem mestu od ovoga .... I znam da bol vremenom ne prestaje,već samo bude podnošljivija.....

tvoj post/pitanje:

kad ti umre otac, meni danas, sta se radi?

je meni u svoj svojoj konfuznosti i upitnosti najsmislenija i najdirljivija izjava vezana za smrt roditelja. citala sam i "duza" literalna dela na tu temu, nikad mi stvari nisu bile jasnije kao onda kad sam tvoj post procitala.
moji su zivi i zdravi, hvala bogu, ali me je ovaj tvoj post, kao i jedan jelicin, naterao da se ne ponasam kao da cemo doveka biti zajedno da "rascistimo stvari". ne verujem u usude ali nisam znala kako da ne bude i samnom "a svasta sam jos htela, mogla da ih pitam, nista ne razumem, sta cu sad?". opet, nisam mogla ni da im kazem "znate, necete vi jos dugo, spremila sam listu pitanja, pa da krenemo..." jer trebaju mi odgovori na pitanja koja ni ne znam.
i onda smo se jednom prilikom sasvim slucajno nasli u situaciji u kojoj nije bilo druge nego da ja postanem roditelj a oni deca. ucinilo mi se tada da svoje roditelje po prvi put vidim sasvim lepo, vidim ko su kad nisu moji roditelji. a na moje potpuno iznenadjenje, njima se ideja o tome da ih ja titram i vodam i slusam i o njima brinem skroz dopala!?! posle razmisljam, zar nije sasvim normalno da tako i bude? kako drugacije da odrzis tu specificnu vezu sa roditeljima kad vise nisi dete a oni full-time roditelji? ni to sto znas da te vole i da ti zele najbolje nije dovoljno da posle njih sigurno ne ostane ta velika praznina, nedorecenost.
od tada (od kad sam se prihvatila roditeljstva) ne mogu da ih zaustavim i ne mogu da verujem da uopste pricaju, da su pristali na smenu uloga. pricaju mi svasta, kao kad sam ja nekad dolazila iz skole pa bacim ranac i krenem da verglam o skoli, o drugaricama, o kako je jednom bilo smesno, o kako sam se iznervirala... tako sad oni. po prvi put slusam o nasem zivotu iz njihove perspektive. ponekad se toliko zanesu da odvale nesto tipa "jao, kad se setim kad su nam deca bila mala..." :))) ne zale se (ni sad), ne pravdaju, nego prosto i iskreno rezimiraju, za njih i za mene. znam im po glasu kad su iskreni, kao sam sa sobom da pricas. po prvi put saznajem sta im je stvarno bilo vazno, sta ih je stvarno mucilo... pa, tako, i sta se stvarno desavalo.
pricali smo malo i o sahrani. to je nesto sto po istom onom usudu mora da bude neprijatno ili deci ili roditeljima. nama nije. oni, sa olaksanjem sto vec sad mogu da pocnu, naredjuju, a ja se upisavam od smeha jer su mi u tom trenutku nista drugo do zivlji nego ikad. prepricala bih vam par stvaki da ne mislite da sam luda, ali to je ipak privatno:)
koliko god da mi pricaju ni pola necu saznati, ali to, ispade, nije ni vazno. vazno je da znaju da mogu reci sve sto pozele da neko ko ih voli i ko im je vazan o njima zna. za mene je to vazno jer samo tako mogu da ih vidim, upoznam, njih, ponaosob, ne moje roditelje. nadam se, cini mi se, da ce nam rastanak biti laksi jer smo obisli pun krug. nekako se osecam da smo tu smrt i ja i oni vec pobedili i sad samo pumpamo zivot i smejemo se. prepostavljam da ce praznine biti, ali ja je vise ne slutim.

ovo pisem da se zahvalim jasmini jer onda kad je pitanje/post napisala nisam znala da treba:) i pisem da podelim ako neko sluti prazninu, a ne zna kako i sta da pita i da li ima dovoljno vremena za sve odgovore.