Da nam živi živi rad

Istorija Prvog maja u Turskoj je prilično napaćena. Prva proslava Prvog maja je održana, u tada Osmanskom carstvu, 1905. u Izmiru. Druga u Skopju (sada Makedonija) 1909. Tek godinu dana kasnije (1910) je Prvi maj prvi put obeležen u Istanbulu.

Tokom okupacije i borbe za nezavisnost dvadesetih godina prošlog veka prvomajske demonstracije su organizovane uglavnom da se izrazi želja za nezavisnošću. Pola godine pre proglašenja republike 1923. radnici su stupili u generalni štrajk zahtevajući manje radnih sati, duže godišnje odmore i pravo na sindikalno organizovanje.

Po proglašenju republike Prvi maj je obeležavan kao praznik rada, kao uostalom u celom svetu. Zakonom iz 1935, se zvanično proglašava praznikom, međutim ne kao praznika rada (i radnika) nego kao praznik proletja i cvetja (i šta ja sad da radim? Cvetje i proletje, sticajem okolnosti, mi se eto provlači i kroz političke blogove).

Vojne intervencije u tursku politiku sigurno nisu išle u pravcu uspostavljanja Prvog maja kao praznika radničke klase. Godine 1960. vlada koja je došla posle vojnog puča kojim je zbačen (i pogubljen) Adnan Menderes je probala, ali nije uspela, da pomeri Prvi maj na 24. jul – datum donošenja zakona o sindikalnim pravima – em bi turske radnike odvojili od njihovih međunarodnih sapatnika, em su verovatno računali da ne bi mnogo istih izlazilo na asfalt koji se u to doba godine topi pod nogama. No, sindikati i radnici su po onoj zovi me lonac, ali me nemoj razbiti, nastavili da slave proletje i cvetje. Sedamdesetih kada organizaciju Prvog maja preuzima Konfederacija revolucionarnih sindikata Turske – DISK (Türkiye Devrimci İşçi Sendikaları Konfederasyonu) to postaju manifestacije sa ozbiljnim brojevima, merenih stotinama hiljada, prisutnih na trgu Taksim u Istanbulu.

Sedamdesete, da podsetim, naročito druga polovina, su bile godine kada se u Turskoj podizala tenzija u društvu i kad su se "levičari" i "desničari" sukobljavali, vrlo često vrlo krvavo, na ulicama, univerzitetima i gde god, što je 12.09.1980. "primoralo" vojsku da, na čelu sa generalom Kenanom Evrenom, preuzme vlast posledjim krvavim pučem. Danas znamo, a i tada su pronicljiviji mogli znati, da su i "levi" i "desni" bili kontrolisani koncima iz istih ruku (zbog toga upotrebljavam navodnike). (Npr. tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Hasan Fehmi Guneš, je nabavio mobilnu balističku laboratoriju i ustanovljeno je da je "levičar" prepodne ubijen istim oružjem kojim je ubijen "desničar" popodne. Ministru je nameštena igra koja mu je uništila karijeru i život, a posle se niko nije usuđivao da se bavi "balistikom" na taj način).

Prvog maja 1977. na Taksim trgu je bilo oko pola miliona ljudi kada su do dan danas (zvanično) nepoznati počinioci počeli pucnjavu sa vrha zgrade – danas hotel Marmara koja dominira trgom. Poginulo je 36 (po nekim izvorima 34), niko od vatrenog oružja, a povređeno je 200 ljudi, što je zapravo mirakl s obzirom na stampedo koji je usledio. U svakom slučaju taj masakr je bio turning point i jedan od zvaničnih razloga vojnog puča tri godine kasnije. Vojna hunta je zabranila proslavu proletja i cvetja i potpuno ukinula praznik.

Povratkom civilne vlasti tolerišu se manja obeležavanja Prvog maja (svuda samo ne na trgu Taksim) i često su se pretvarala u kleševe između policije i demonstranata, razbijanje i paljevine (treba li da podsećam na reč 'provokator'?). Godine 1989. ubijen je jedan demonstrant, a 1996. na trgu Kadikoj (Kadıköy, azijska strana Istanbula) je policija ubila tri demonstranta.

Zanimljivo je, a upada (jako) u oči samo pažljivijim posmatračima, da DISK-u (sindikatima) nije toliko stalo do Taksim trga kao mestu za demonstracije sve do dolaska ove vlade na vlast (2002). Naime, zadovoljavali su se trgom Kadikoj, koji nije neuobičajeno mesto za iste (2004. najveće anti-NATO i anti-Buš demonstracije za vreme NATO samita u Istanbulu, kad je grad pretvoren u zatvor otvorenog tipa, upravo su održane na Kadikoju). Ta želja za Taksim skverom kulminira 2007, što je logično jer je tada bila 30. godišnjica krvavog Prvog maja, ali je prilično nezgodno koindicirala sa putujućim cirkusom "sekularista" tog proleća, pokušajima destabilizacije i dizanjem tenzije u društvu, za koje se danas, zahvaljujući Ergenekon istrazi, zna da su (opet) koordinirani jednom rukom, a u cilju stvaranja atmosfere za puč.

Te 2007. i prošle godine pokušaji marša na Taksim su rezultirali žestokim sukobima između demonstranata i policije u kojima srećom nije bilo fatalnih žrtava, ali se brutalnost policije pominjala u izveštajima kako domaćih tako međunarodnih organizacija koje se bave ljudskim pravima.

Zvanično Prvi maj nije bio praznik u Turskoj pune 32 godine sve do prekjuče (30. april 2009.) kada je donet zakon kojim se Prvi maj proglašava danom rada i solidarnosti (hej, prvi put u istoriji, malo li je?). Cenkanje oko mesta obeležavanja se završilo kompromisom da na Taksim bude pripušteno oko 5000 predstavnika DISK-a, gde će lideri položiti vence u spomen krvavog Prvog maja, odgalamiti jednu turu i u miru se razići.

Celo jučerašnje prepodne do ranog popodneva sam proveo ispred TV-a što mi nije običaj. Gledao sam direktan prenos šorke između policije i "radnika" goji su goreli od želje da prisustvuju polaganju venaca na Taksimu. Valjda su hteli da polože i kamenčine na spomenik na Taksimu, pa kad su videli kordone koji će ih u tome sprečiti zdušno su počeli da ih se oslobađaju u pravcu tih kordona. Za osveženje su nosili Molotovljeve koktele (jbg ukusi su različiti), a motke, pretpostavljam, za poštapanje tokom dugog tracking-a do trga. Sve u svemu zilion krajnje miroljubivih grupica, na svakom od zilion prilaza Taksimu. Direktan prenos odličan (zilion kamera), a najzabavniji delovi su bili kad se pošoraju civili iz kraja sa ovim miroljubivim izletnicima koji su krenuli put Taksima. Zašto su momci iz kraja reagovali? Pa iz jednostavnog razloga što nisu hteli dođe policija da reaguje, jer to bi značilo da bi najverovatnije sledećih nekoliko sati udisali suzavac, a to baš i nije neka zabava za razliku od utepavanja "anaršita"(sic). Druga strana – robokapovi, kao što već rekoh su upotrebljavali suzavac, vodene topove i pendreke u relativno retkim okršajima prsa u prsa. Interesantan detalj mi je pao u oči, a to je da su pojedine grupice "anaršita" opremljene istim tipovima gas maski kao i panduri. Hmmm, mora da im je dobavljač isti.

Sve u svemu to je na momente izgledalo mnogo dramatičnije nego je zaista bilo, pa se eto na NYT-ovom (New York Times) sajtu kao prva u sekciji fotografija dana našla ova iz Istanbula.

Sve ovo može zvučati kao da je prekjuče i juče radnička klasa Turske uknjižila veliku pobedu u pravednoj borbi za svoje interese. Jako teško bi bilo smisliti pogrešniji od tog zaključka iz jednostavnog razloga što, da kažem to najbrutalnije otvoreno, nema turske radničke klase (to speak of), a još manje organizacija i/ili partija kojima su na srcu njeni interesi uključujući pomenute sindikate i konfederacije istih.

Kako kolumnista Zamana Mümtazer Türköne piše: Posle vrhunca popularnosti sedamdesetih sindikati danas ne zastupaju prava radnika, nego umesto toga pokušavaju da prežive kao oligarhijske organizacije. Istraga para-državnog kartela potvrđuje upletenost nekih sindikata i sindikalnih lidera u špagete zvane Ergenekon. Slično stoji i sa partijama. Samo kao primer, onomad prošle godine u jednom od prvih valova hapšenja po Ergenekon istrazi pao je, između ostalih Dou Perinček, lider (tzv.) Radničke partije, eno ga žulja optuženičku klupu sa ostalih 47 optuženih za pripadnost terorističkoj organizaciji koja je radila na obaranju legalne vlasti (kako se Ergenekon eufemistički definiše u štampi).

Ono što zapravo hoću da kažem je da ovde, kao sada u većem delu sveta, nema "levog" i "desnog", ali za razliku od sveta, gde je ta podela postojala i bila jasna nekad, ovde nikad toga zapravo i nije bilo. Emanacije "levog" i "desnog" su ovde bile isključivi produkt socijalnog inženjeringa i proizvodnje državnih neprijatelja. To naravno ne znači da nema ili da nije bilo ljudi koji su iskreno zastupali da l' jednu da l' drugu stranu, jednostavno velika većina je bila takva (iskrena). Međutim, sasvim je sigurno da nisu znali u čiju korist i/ili u korist čije štete rade. Danas mnogi to priznaju i to ih izdiže iznad onih koji odbijaju da vide.

–––––––––––

Beleške na margini

Primer jednog koji je video i priznao je Muhsin Jazidžiolu o čijoj predizbornoj pogibiji sam pisao u pretprošlom tekstu.

Turska vlada je juče popodne objavila promene ministara u vladi. Ništa dramatično i spektakularno, niko nije šutnut iz iste zbog skandala ili nekih sumnji, jednostavno, kako reče premijer, radi se o promenama dinamike i energije radi. Međutim, meni je bio interesantan tajming te objave. Naime, očigledno je odabran da ukoliko se na Taksimu desi neko sranje, vest o vladi barem delimično poklopi tu vest.

U svakom slučaju interesantna vremena su pred nama (a kad nisu?). Asocijacija Ataturkističke Misli (Atatürkçü Düşünce Derneği), to su oni koji bi da zatvore Gugl (vidi pretprošli tekst), je najavila demonstracije za 17. maj, pajz sad, protiv Ergenekon istrage. Analogija, ne baš savršena, bi bila sledeća: Asocijacija Miloševićevske Misli organizuje demonstracije proleća 2003. protiv Sablje. Kažem ne savršena iz dva raloga, za razliku od Sablje u kojoj je bačena velika mreža pa se ulov sortirao posle, hapšenja u Ergenekon istrazi su iako to povremeno izgleda kao "masovna" mnogo preciznija i velika većina se završava podizanjem optužnice, a istraga se ne dešava u toku vanrednog stanja.

Stay tuned