Izvor: B92

Beograd -- Generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić iznenada je preminuo u 64. godini, ispred ulaza zgrade u kojoj je stanovao, na Novom Beogradu.

Jedan od najpoznatijih naših novinara, politički stavovi su nam se često poklapali, a i često razilazili. Bio je odličan govornik.

Pretrpani su danas mediji savetima o tome kako se čuva zdravlje i kako se biva lep. Kako da se hranimo zdravo i koje sudove za to da kupimo, šta su E 129, E 102 i E 122, GMO, kako da izbacujemo toksine, kako da vežbamo, kako da iščupamo dlake zauvek, kako da ga osvojimo, zašto da ne gledamo u sunce dok je pomračenje, zašto da ne duvamo, koji usisivači ne vraćaju prašine i grinje, kao da se same francuski izmanikiramo ( ravno odsečeno i pri vrhu prekrečeno), pa kako je sve što stavljamo deci i sebi u gaće kancerogeno, kako da radimo vežbe za vrat dok sedimo ispred kompjutera, kako da se rešimo stresa na poslu...

Lov na "patuljke"je brutalan, realističan tekst  o tome kako pedofili love svoje žrtve, Tekst izaziva mučninu, užas, ali je opominjući i mislim da svako treba da ga pročita. Prevela ga je moja prijateljica Sofija Cikron.

(1. Dio) : Vrebaju na dječjim igralištima, na kupalištima i u sportskim centrima: muškarci u potrazi za djecom. Suradnik "Sterna" Manfred Karremann uronio je na preko godinu dana u tajni svijet pedofila. U svom dvodjelnom tekstu opisuje s koliko vještine se počinitelji približavaju svojim malim žrtvama i stječu povjerenje njihovih majki.

Dragi blogeri Novosađani -a takođe oni iz Kaća, Budisave pa i Temerina (zbog Milorada),

Srdačno vas pozivamo da nam se pridružite u knjižari “Most” 2. novembra u 19h (Zmaj Jovina 22) na promociji jedne lepe knjige.  Na ovom blogu sam objavila nekoliko priča svog oca, a njegov trud i upornost da u nedostatku laptop-a piše u tefter na kolenima  doprineli su  tome da na stranicama ove knjige (a nadamo se i u subotu pred vašim očima, uz dovoljno mašte u 3D projekciji), vaskrsne jedno predivno selo iz srca Nacionalnog parka Plitvička jezera, i svi njegovi stanovnici, Krajišnici, iz tadašnjeg posleratnog doba.  Nisu ni slutili da će ih dečak iz susedne trošne kućice koji ih je pomno slušao i posmatrao, nanovo u sledećem veku oživeti i udariti pečat na smisao njihovog  postojanja na ovoj kugli zemaljskoj.

Na Blicovom sajtu u sasvim prikladnoj rubrici "Zabava", pronašao sam tekst (prepričavanje, sinopsis; kako bi se to već zvalo, ne znam) o intervjuu koji je hrvatska manekenka Nina Morić dala nekoj italijanskoj televiziji. U tom intervjuu, dotična manekenka je rekla da ju je otac seksualno zlostavljao kada je bila dete, da je zbog toga sa 16 godina pobegla iz Hrvatske, te da se tek sada oseća dovoljno jakom da o tome govori. Između ostalog (piše Blic), govorila je i o tome kako je u nekoliko navrata bila hospitalizovana zbog anoreksije i samopovređivanja.

nisam sposobna da napišem ni reč

Izašao sam iz samoposluge i krenuo prečicom između solitera kroz mini park koji je istovremeno i parkiralište. Kroz zimzeleno bilje, ariš, smreka, šta li je, dopre do mene ženski glas: Jesi našo šta, kad bi se otrovo bila bi najsrećnija...! Trenutnomomentalno se ukopam u mestu i okrenem glavu! Žena pedesetih godina, sedi na klupi, pored nje kese iz Maxija i ceger, sela da se odmori. Glas joj je, dok je izgovarala one gnusne rečenice, u najmanju ruku bio ravnodušan a time i stravičniji!

                                                 Bože, ne sudi, Ti nikada na ovom svetu nisi bio žena!

Marina Cvetajeva je moja stara rana.

Za nju nije dovoljno reći: jedna od najvećih ruskih pesnikinja svih vremena. Njena velikost može se shvatiti, čini mi se, samo ako se uvidi i činjenica da je u pitanju bila svojevrsna žena-mučenica, pošto se njeno stvaralaštvo ne može odeliti od njenog mučeničkog života.

Dan petnaesti, 20. oktobar

*

Kako se spuštam od Muktinaha, tako i cene padaju, pa sam dan uoči dolaska u Tatopani ručala za svega dva dolara, što je bilo gde na planini nezamislivo -- toliko tamo košta kafa. Sasvim neočekivano, ta silazna linija cena zaustavlja se u Tatopaniju i ponovo vrtoglavo skače do možda najviše tačke na cenovnom grafikonu cele Anapurna rute. Iako sam odabrala sasvim običan hostel, najjeftinija porudžbina u meniju iznosi čak šest dolara.

Kusam moj mo-mo s povrćem, a svaki zalogaj mi zastaje u grlu. Gledam prepune porcije drugih turista i razmišljam o tome koliko se, u finansijskom smislu, razlikuju kratka putovanja od dugih. Budžet kojim raspolažem svakog meseca uklapa se u srednji prosek budžeta putnika dugoprugaša ali ove cene na Anapurni su za mene previsoke.

*Molim pogledajte dodatak na dnu teksta, nisam želeo da menjam originalno obećanje bez dogovora.

 Nikad nisam bio u Petnici - ni na nekom od tih đačkih naučnih kampova, čak ni u prolazu - ali ideja ustanove mi se sviđa. Sviđa mi se i to što je u pitanju neprofitna organizacija, koja se trudi da pristup deci ne bude ograničen mogućnošću plaćanja komercijalne cene takve vrste obrazovanja, nego da kriterijumi budu na bazi znanja i ideja, a da se troškovi pokriju na drugi način.

Sa Dunjinog bloga preuzimam ovaj link na vest da Petnica trenutno ima akutan problem sa finansiranjem, zbog neuplaćivanja obećanog iznosa od strane "države" (koji god državni organ je to obećao pa nije ispunio). Nadam se da će kratkoročni problem biti premošćen što pre - a u međuvremenu bih voleo da predložim način da se, na srednji rok, smanji zavisnost od državnog budžeta i da deo finansiranja na sebe direktno preuzmu oni koji veruju da je Petnica potrebna Srbiji - a posebno, nadam se, oni koji su sami imali priliku da se uvere u vrednost Petnice kao obrazovne institucije - oni koji su u njoj nekada bili, a sada su odrasli i postali finansijski sposobni.

Ovim blogom želim da podstaknem diskusiju o temi, koju na sasvim dobar način otvara ovaj, čini mi se zapostavljen tekst.

 "Zatvorenost medija govori o zatvaranju društva i obrnuto. Ako je suditi po medijima, i na osnovu stanja u njima, može se slobodno reći – u Srbiji vanredno stanje je redovno. U atmosferi hapšenja, koja je samo produbila i proširila strah, kod političara svaki govor potencijalno je oproštajni, a svaki nastup u medijima izgleda kao retka prilika za odbranu i zaštitu. Ova „agora“ sa koje se mogu pročitati drugačiji stavovi potvrđuje da nije sve tako crno. Vlast previđa da su informacije kao voda i uvek nađu svoj put.

Srbi sa Kosova, nezadovoljni politikom koja se iz nekih krugova na istoku i zapadu vodi prema njima, otputovali su u petak ujutro u Brisel i onamo napravili veliki protestni skup.

Ostaje pitanje – Zašto ovakav skup nisu organizovali u Beogradu? Stvarno, zbog čega nisu hteli da ovo okupljanje prave u našem glavnom gradu, ispred vlade Srbije, i da recimo zatraže 

zajedno jači?

Evo stare priče koju ste svi makar jednom u životu čuli ili pročitali:

Imao jedan otac sedam sinova. Rekao im je da uberu sedam prutova. Oni su otišli i vratili se svaki sa svojim prutom. Ajde sad, kaže im otac, zavežite ih dobro. Zavezali oni prutove a otac im tada reče: De sad da vidim ko od vas može da slomi ovaj snop pruća. Proba prvi i ne mogade. Proba drugi i ne mogade ni on. Probaše svi ali ne uspeše. Otac uze snop, odveza ga te slomi jedan po jedan prut. Vidite sinovi moji, kad ste zajedno niko vas ne može slomiti, zajedno ste jači.

Priča je od upotrebe izlizana ali retko, vrlo retko u praksi sprovođena, primere možete na prste jedne ruke izbrojati u svekolikoj srpskoj Istoriji.