Silovanje postoji.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zatvara se jedina biblioteka za slepe u Srbiji. Jedina biblioteka u kojoj su slepi, ravnopravni među ravnopravnima, bar kako to Ustav kaže i nalaže, mogli da pozajme zvučne i knjige pisane Brajevom azbukom. Zatvara se biblioteka koja je postojala skoro sto godina.

Nema para. To je razlog. Doduše, očito ih još uvek ima za one koji vide, ali za slepe - ne.

U Srbiji je 12.000 slepih i slabovidih osoba. Još u vreme kralja Aleksandra se brinulo za čak i zvučne knjige za slepe. Ovaj put  Biblioteka Saveza Slepih Srbije "Dr. Milan Budimir" nije predviđena za dobijanje dela novca iz budžeta, neophodnog za njen dalji opstanak. Po prvi put posle četrdeset godina, u državnom budžetu za biblioteku za slepe nema para.

Za slepe se izgleda vraća vreme Filipa Višnjića i prenosne, usmene proze i poezije. Očito ima mračnije i od mraka na koji su i inače osuđeni.

„Veomа poštovаne dаme i gospodo,

uvаženi poslаnici Bundestаgа,

 Verujem dа se većinа vаs  sećа kаko je Evropа početkom 90-ih godinа svojom neodlučnošću, neslogom, dvostrukim stаndаrdimа i nedovoljnim аngаžovаnjem , umesto dа spreči krizu, direktno doprinelа trаgičnom rаspаdu Jugoslаvije  čije posledice i dаnаs trpimo  i mi i Evropа. Ubeđen sаm dа ćete to imаti u vidu prilikom rаsprаve o dаvаnju dаtumа Srbiji zа otpočinjаnje pregovorа sа EU. Ne sumnjаm u vаšu dobru nаmeru dа odnosi između Nemаčke i Srbije budu još bolji nego sаdа, što je Srbijа i jаsno pokаzаlа.

 

“Mili, kada ćemo ozvaničiti ovu našu, može se reći dugotrajnu vezu? Vreme prolazi, a mi nikako da stanemo pred matičara. Roditelji nam sede na grbači i rođaci, a i ova silna deca koju izrodismo se pitaju, da li ćemo konačno postati muž i žena?! Znam da je brak prevaziđena institucija ali zašto mi baš da živimo ovako moderno? Eto, ne moramo u crkvi da se venčamo, ne moram ni venčanicu da kupim niti da je iznajmim.

Redakcija rubrike Život B92 stike again!

 

Ljudi su naišli na još jednu fenomenalnu studiju, te su ničim izazvani osetili potrebu da nam je prenesu. Kaže tekst (intrigantnog naslova - Konzervativne muškarce je lakše navesti na seks) ovako:

                                                                        

  Mislim da sam bio zaljubljen u nju

Na zaista nevin način

– išli smo kod njenih roditelja

U kuću preko Dunava,

 tako lepo i mirno mesto

Sve što smo čuli bila je voda

nije razlog za ostavku ministra obradovica to sto su testovi "provaljeni". stampa je data sluzbenom glasniku, koji bi kao trebalo da bude ozbiljna firma. ali i u ozbiljnim firmama je se moze desiti zloupotreba. kao sto se i desila. neko je posusao i uspeo da ukrade. ponavljam, to nije razlog za ostavku. 

»Otvorila se nova rupa, sada voda putuje ka mojoj sobi, vrata su gotova, ona dole je odvukla onu gore za vrat kod sebe, sad je ugasila, a mi ćemo imati bazen, olimpijski...«,

kaže Mali Sin i dodaje da je svu struju isključio, ručak će da kupi u pokušaju ugostiteljskog objekta u prizemlju zgrade. Iako nama šporet ni ne radi na struju, nego na plin. Za svaki slučaj.

Ovo zapravo nije dobar početak, ima bar dva bolja.

Kroz Beograd teku dve reke i on zato ima četiri obale, ali ga je već nekoliko decenija teško privesti njima, posebno tamo na desnu obalu Save i Dunava. Nikako da središnji deo grada dodirne reku, valjda zbog toga što je sa reka i obala odvajkada dolazilo neko zlo, neprijateljske vojske, poplave, podzemne vode, pa se otpor ka obalama utkao u biće ljudi. Primer kako prirodno okruženje generiše genetsku formu. Vekovima unazad tamo su se gradile fortifikacije, privremena pristaništa, pruge, magacini, industrija i ostali za to dragoceno gradsko mesto neprimereni objekti, pa ni nekoliko pokušaja u proteklim decenijama da se to promeni nije urodilo plodom. Ipak, sada je to jedan grad, i Stari Beograd i Novi Beograd i Zemun, a biće i Treći na levoj obali Dunava, prilike su se promenile, ali da bi se obale mogle gledati u oči i da bi zaista bile deo Beograda desna obala će morati da se promeni da bi se tu grad zaista spustio na reku i ogledao se u njoj.

                                                     ( ili kako vam već drago )

 

 

               Mislim, ja bih sad najradije o svemu i svačemu istovremeno, odjedared, samo kada bih nekako našla načina da to izvedem kako dolikuje, a da se iz svega ne ispili nekakva nemušta papazjanija. No, pošto tako nešto još nikome nije pošlo za rukom, a da ja to znam pa da mogu da sledim svetle primere, ipak ću pokušati, pa šta bude.

Na prvi pogled, srpski žandarmi izgledaju kao nepopravljivi romantičari koji spasavaju damu u nevolji, u čijim očima naziremo suzne obrise administrativne granice sa Kosovom. Tako pripoveda dika žandarska - general Dikić - pesnik koji u sitne sate u zagušljivoj beogradskoj folkoteci na salveti sriče reči svoje rodoljubive koračnice i lepi ih, umesto novčanica, na znojavo čelo baje iz Amadeus benda...

Drugi layer priče je krstaški rat protiv nekrsta i poruka svima koji se u njoj prepoznaju: Ako se ne plašite boga, plašićete se Žandarmerije!