Sredinom maja meseca sam bio na izvođenju Verdijeve Aide u Viminacijumu. Projekat su finansirali poreski obveznici. Koliko nas je to koštalo? Šta je naša kultura dobila tim izvođenjem? Šta smo drugo mogli da dobijemo za te pare?

 

U ruskoj Dumi poslanici su jednoglasno usvojili zakon koji stigmatizuje LGBT osobe i kažnjava otvorenu diskusiju o građanskim i ljudskim pravima seksualno različitih. Svi u glas: 436 glasova "za", 0 "protiv", 1 odsutan.

Širom sveta se sada šuška o sednici ruskog parlamenta uz prepirke, odobravanje i negodovanje. Jedino u Dumi ovakva šuškanja ne mogu da se čuju, a niko od izabranih deputata ne narušava harmoniju jedinstvenog zvaničnog stava.

 

Ljudi van parlamenta se već pitaju: da li je moguće da svi oni misle potpuno isto?

Možda bi zanimljiva anegdota o pređašnjoj političkoj kulturi SSSR-a mogla da nam pruži odgovor...

не могу другове. све може али то... 

Prolog

Ovo je blog o dva matematička dokaza koji su tokom poslednjih deset meseci ozbiljno uzbudili svet teorijske, ili čiste matematike. Oba se odnose na prepostavke, ili hipoteze, o osobinama

Dragi moji svi koji me pratite i podržavate,

Raduje me što mogu da vas obavestim da sam zahvaljujući angažmanu kod Q-sphere najzad u mogućnosti da samu sebe finansiram tokom ove avanture, pišući za njih.
Sada sam prvi put u mogućnosti da ovo što radim proširim u smislu da dobije i humanitarnu dimenziju. Naime, želim da najmanje nekoliko narednih meseci vožnje (po svoj prilici na Tajlandu i potom na Nepalu) namenim prikupljanju sredstava za neku humanitarnu svrhu.

Koliko god da me je zabolela nepravda koju nam je donelo saopštenje Ministarstva kulture da je Nišville jazz festival - komercijalna manifestacija sumnjive selekcije i nejasne muzičke koncepcije, toliko me je obradovalo što su potpisnici internet peticije za podršku Nišvillu trostruko potukli potpisnike peticije za vraćanje Vesne Rivas i Goce Božinovske na "Farmu"!

Umesto klasičnog bloga prenosim tekst objavljen u današnjem broju "Novog magazina" iznad kojeg je Koraksova karikatura.

Već više od godinu dana preko puta, na ćošku, zidaju zgradu, evo skoro su je završili, ostalo je da ugrade prozore, vrata, verovatno i pod (parket, laminat?) i još neke sitne munje što bi rekao Kukusigameni. Nije baš Skadar na Bojani i ne uzidaše majku sitne dečice ali sestro, brate! Na dušu im neprekidnoneprestana buka, svrdlanje i burgijanje ali mi zakloniše pogled koji se prostirao, pružao do obrenovačke elektrane sa sve Petracom, Galovicom, Savom, poljima kukuruza i suncokreta. Dobro de! Kako ono reče dobri čika Jova Zmajeviti: Gde god nađeš dobro mesto ti/tu drv...zgradu posadi.

25-27. april; 24. maj – 1. jun

*

Moje odredište je Kampot, mali grad na jugoistoku Kambodže, na obali Tajlandskog zaliva. Do tamo imam oko dva dana vožnje. Nameravam da noćas kampujem, ne toliko da bih uštedela – jer sobe se skoro svugde mogu naći za oko pet dolara – već radi slobode da stanem u trenutku kad osetim umor ne razmišljajuci o tome da li se u blizini nalazi neko naselje sa gostrinskom kućom.

Nekada, a pogotovo u vremenu u kome mi živimo, izgleda normalnije i logičnije da čovek poveruje da je on sam lud, nego da su stvari zaista takve kakve jesu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U redu je, gospodo iz vlasti; slušajući moju mudru babu držim se životnog motoa da „ne ljubim svinje u dupe, makar se nikad ne najeo krmenadli“.

 I vaše vreme će proći!

Za razliku od dobre književnosti...

Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.

Ja volim foke i zdušno dajem podršku onima koji se bore za njihovo spašavanje. Kao i za spašavanje drugih ugroženih vrsta.

Nekome  to može izgledati pomalo apstraktno, imajući u vidu da foka nema u Timoku, Moravi, Savi i Dunavu, pa ni u Palićkom ili Vlasotinačkom jezeru.  

To me ne sprečava da ih volim. S druge strane, to me ne sprečava da zastanem kad pročitam neki novinski članak iz tzv. zapadne štampe.

Veličkovićev junak, iz slike u sliku, neprekidno beži. Beži uz stepenice, beži uz neku strmu i sve strmiju ravan, beži puzeći preko spaljene zemlje. Beži od svega: beži od gavranova, beži od pasa i pacova, beži od požara, beži od nevidljivih dželata, beži od kuka i konopaca, beži od vešala, beži od raspeća. Trči i beži i mrtav, trči i beži i kad ostane bez glave, trči i beži, kako bi rekao Vasko Popa, "sve dok ima ruku, sve dok ima nogu, sve dok ima bilo čega."*

               Danas popodne mi je stiglo sledeće pismo od Bojane Mirosavljević, mame male Zoje, devojčice koja boluje od Batenove bolesti:

 

               Moram Vas opet zamoliti za pomoć i podršku.