Pa bilo je za ochekivati, zar ne?

Ako su radikali dobili mesta u skupshtini sa najvecim brojem glasova, ako SPS uopshte postoji, a tu je sa sve svojim predstavnicima u parlamentu-onda je i danashnji dogadjaj krajnje logichan, iako je sramotan za sve nas.

 Naime, danas je Aleksandar Vuchic, poslanik SRS-a, tokom rasprave o izmeni Zakona o organizaciji i nadleznosti drzavnih organa u postupku za ratne zlochine, za govornicom besramno pokazao plakat na kome pishe "Sigurna kuca za Ratka Mladica", objasnivshi pri tome da su to prostorije ove stranke u Skupshtini Srbije i da time

Posle posta Javni servis: 48 sati nasilje dobila sam pismo od čitateljke koja se složila da ga objavim, ali je želela da ostane anonimna:

„Stvarno ne razumem to definisanje pojma zrtve nasilja u porodici, neko te maltretira i ti ostajes i dalje sa njim, vracas mu se po hiljadu puta,a onda se to predstavlja kao nasilje u porodici i povod za dzapanje dusebriznika iz neznam kog razloga. Ne, to je ponasanje dve osobe sa problemima u karakteru, podjednako odgovorne za zivotnu situaciju u kojoj su se nasli.”
(komentar sa bloga : javni servis 48 sati – nasilje)

Novinarka: Gde se žene tuku, čoveče!?
Miroslav: Pa dobro, nisam je baš tukao, nisam je baš ubijao.
Novinarka: Da sam znala, ne bih došla.
Devojka: Nekoliko me puta istuče, pa ode, pa posle nedelju dana lepo, pa me opet istuče.
Miroslav: Lepo preko kolena, po guzi.
(iz emisije: 48 sati, gde su se venčali Devojka i Miroslav)

Ne volim da idem kući. Tamo me zidovi guše.
Ne znam zašto je moj otac rešio da nad nama sprovodi nasilje. Možda je i on žrtva? Znam da nije imao baš srećno detinjstvo, ali nije bio sistematski tučen, niti je njegov otac tukao njegovu majku.

Moju majku je, nakratko prestao da tuče onda kada sam se, kao tinejdžer, prvi put suprotstavila i dobila batine poslednji put, shvativši da strah od fizičkog nasilja nije ništa u poredjenju sa psihičkom torturom, koju sam godinama pre toga trpela. Nastavio je nekoliko godina kasnije, kada sam otišla na studije.

NIje da se hvalim - imam svog ličnog stihopisca. Iz milošte ga zovem Maj Prajvat Sajko.

On mi piše: Kao čovek od pera, ti ćeš razumeti: Nama pesnicima kad je teško;  mi svoju bol najlakše u stihu izrazimo.

Priznajem, posedovanje privatnog poete godi mom egu. Veoma! Šta ja tu mogu? Osećam se kao Danteova Beatriće ili nekakav veliki vezir. Ma ne veliki vezir – padišah

U Beogradu nakon deceniju i kusur.

Otišao iz grada mraka, došao u grad kontrasta.

Ne može se reći da nema napretka. Naprotiv.

 састав на тему. . . . запетљану уме да насмеје како појавом тако и приповетком којих је ко гаџа авлијанер бува пун 1 Фера се зове 'од ниш'. ради овде помалти исто што ија.ништа.продаје маглу о асфалтим мешавинама те реологији битумена своме личном Газди . нежења ( пету банку размено ) он и нека ванеса – сисе унебеса деле повећи стан

I  had one the absolute happiest times of my life these past two months in Serbia... the air, the greenmarket, the architecture, the friendly and social people, the air of relaxation (after routine 80 hour work weeks in the US).  Serbia is a wonderful place.  I just wish it was happier for its citizens.

According to a 2004 study (ok it's dated and Serbia has come a long way since 2004) of global happiness, Mexicans were the second happiest nation on the planet.  Surveyed citizens said they were

Polemika koja se danas u klupama Skupštine Srbije povela povodom Slučaja službenika Aleksandra Tijanića i njegovog odnosa prema ženama, i podsećanje poslanika LDP Slobodana Maraša da nije tačno da je Tijanić govorio loše o svim ženama tj. da postoji jedna o kojoj je govorio lepo: 

Gospodin Tijanić se više puta na veoma primitivan način izražavao o ženama. Ja ću pročitati jedan deo šta je rekao za žene, objavljeno je u 'Dnevnom telegrafu' 1998. godine: 'Žena treba da izgleda kao šarplaninac, s urođenom bundom, krupna, dresirana, s ogrlicom oko vrata i da laje samo kad joj neko tuđi priđe'. Ima jedna žena o kojoj je lepo govorio, to je Mirjana Marković. (S.Maraš)

baš kao i poziv Odbora za ravnopravnost polova Skupštine Srbije A.Tijaniću da podnese ostavku - kao ozbiljne i odgovorne građane trebala bi nas podstaći i na diskusiju o sistemu vrednosti koji vlada Srbijom današnjice, a  koji je dopustio mogućnost da ovaj čovek uopšte nađe na funkciji direktora RTS-a.  

Danas u 14 i 49 na prvom programu javnog servisa možete da gledate reprizu prvog dela, a večeras u 21 i 10 drugi deo emisije 48 sati svadba u kojoj ekipa produkcije Emotion daruje venčanje iz snova čoveku koji tuče svoju buduću suprugu.

O tome sve vreme u emisiji pričaju svi, njegovi i njeni roditelji, strina i tako dalje. Njena majka priča kako i nju ceo život tuče muž i kaže nešto u stilu: Pa nisam baš dobijala batine, ali padne po koji šamar. Posle svih ovih razgovora voditeljka i snimatelj idu sa mladom i mladoženjom, sa sve osmehom, da kupe burme, venčanicu, cipele... Posle toga neki ljudi su montirali ovu emisiju, ima osim voditeljke i snimatelja valjda i neki urednik, neki producent, lektor, titleri. I nigde nije zapelo, koncept emisije je u širokom luku prošao pored savesti svih ovih ljudi.

Da ne bude zabune, mene uopšte ne zanima šta proizvodi Emotion, ali me i te kako zanima kakve emisije otkupljuje javni servis, koji svakog dana podseća da je uputio tužbe protiv onih koji ne plaćaju pretplatu, kako bi zaštitio interes ?! onih koji plaćaju.

Poslednje dve nedelje, u "Hronikama" na stranicama štampe čitali smo o dva slučaja sa beogradskog asfalta. Jedna klasična sačekuša priredjena je zbog raspodele terena medju dilerima droge. Jedno manje uobičajeno ubisto desilo se kada je izmuženom vlasniku gradjevinske firme prekipelo i rešio je da hicima reguliše odnos sa zelenašima koji su mu bili za vratom i učinili život noćnom morom.

Ono što me u ovakvim situacijama posebno zaintrigira su čitulje u novinama. Nije da ih čitam kao penzioneri sa Kalemegdana koji svakog dana najpre provere da li su u njima, a zatim i ko se sve iz generacije preselio u Večna Lovišta, ali sa godinama sve češće pogledujem koga sve tamo nadjem.

Bio jednom jedan car koji se zvao Voja. U toga cara bila je kita kozja, pa je redom zvao čobane da mu je čuvaju; ali kako je koji išao, nije se natrag vraćao, jer kako bi koji završio sa kitočuvanijem, car Voja bi ga zapitao jel mu se kita dopala, a čoban bi odgovorio da ružniju u životu nije video; onda bi ga car Voja odmah sabljom posekao.

Tako dođe red na jednog čobana, al’ mu beše mrsko da ide kod cara Voje, te se učini bolestan, pa pošlje svog zamenika Rumenka. Kad ovaj iziđe pred cara, zapita ga car što nije glavni čoban došao, a on odgovori da je bolestan. Onda car Voja sede te mu Rumenko čuvaše kitu. Momak, čuvajući kitu, opazi da je to kozja kita, ali kad ga Voja zapita kako mu se sviđa, on odgovori da u životu lepšu kitu video nije, da je treba slikati, uramiti i držati na zidovima svih škola i državnih institucija u carevini. Svide se caru ovo laskanje te Rumenka primi u službu glavnog kitočuvara sa mogućnošću napredovanja u službi i dade mu dvanaest dukata. Kad Rumenko otide kući, zapita glavni čoban kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da ga je car primio u službu i pokaza mu dvanaest dukata što je od cara dobio, ali mu ne reče da je u cara video kozju kitu.

Svaki zaposleni u Srbiji, njih 2.000.000 bi trebalo da traže od svojih poslodavaca da o svom trošku (trošku zaposlenog) deo njihovih prihoda usmere u jedan od dobrovoljnih penzionih fondova po izboru zaposlenog. Svaki zaposleni. Zašto? Zato što im se to isplati. Evo i kako i koliko.

International Sputnik Day 2007
is a self-organized event by artists and scientists to commemorate the
launch of the first Satellite on October 4, 1957 by the Soviet Union.
The goal of International Sputnik Day is to create a series of small
events � some of them actually grew a bit bigger � to celebrate and

commemorate the historical event.

Participants from 19 cities form a diverse program of dinners, BBQs,
web
streams, film screenings and lectures. (Budapest, Cologne, Chatillon,
Dartington, Dortmund, Frankfurt am Main, Helsinki,

Ona me voli kao sto me niko nikada nije voleo, niti će me voleti.

Nekada je živela srećan, gotovo idiličan život, kao knjeginjica iz nekog ruskog romana. Dane je provodila u slatkoj dokolici, besposličareći na suncu, šetajući svojim spahilukom. Verovao sam velegrad nije za nju, mislio sam da joj je dolce far niente u prirodi važniji nego ja. A morao sam ići. I napustio sam je - teškog srca, ali za njeno dobro.

Prevario sam se. Stizale su vesti da dane bez mene provodi snuždena, da pati. Ni ja nisam od kamena. Iako je nikada neću voleti onako kako ona voli mene, srce mi se kidalo od pomisli na greh koji sam počinio. I vratih joj se da je povedem sa sobom. Ah, kako je samo srećna bila kada me je ugledala! Čitav dan se nije odvajala od mene. Strahovala je, zaljubljena ženska duša, da će ponovo biti napuštena.