Iliti prosidba

Bilja: Čini mi se da  smo samo  zbog njega  manje-više i otišli na taj Exit pre 5 godina.  Ili se ja ne sećam više ničega značajnog osim Iggy Pop-a. Matori, mršavi, kosati, go do pojasa i filmski ružan.. Majstor.. Posle potpunog ludila u kojem mu se (na sigurno veliku radost obezbeđenja) nekoliko desetina ljudi popelo na binu, majstor je kolabirao i odneli su ga. Procedura je verovatno standardna; krv mu zamene novom (od mlade device uzetom off course) i eto njega sutra.. veselo skakuće po bini, u recimo Roterdamu..Nego, šta sam ono htela.. Mačku je ubila radoznalost, a mene će digresije..

Elem... Ključni trenutak.. Now I wanna be your dog. Gomila ekstatično skače, oblaci prašine u vazduhu, neizostavna cigareta u ruci... U trenutku osećam da mi neko izvlači cigaretu iz ruke. Okrećem se, znam da je ON. OK! Znam da mrzi što pušim, ali stvarno... Dosad mi nije otimao cigarete i bacao ih. Koj’ ti je q..? Pomislila sam. Hvala bogu nisam rekla. Jer bi to verovatno ušlo u anale kao najgluplji odgovor na pitanje koje je se nije čulo od buke i stajalo negde između mene i njega koji je klečao na prašnjavom kamenju, držao me za ruku, među gomilom sveta koji besomučno skače i držao u drugoj  ruci PRSTEN. Mali, savršeni prsten od platine sa tri kamenčića!  Sve je bilo savršeno, kliznuo je na prst kao da je pravljen za mene i tu se ugnezdio...Svetlucao je na srebrnasto (grozim se zlata)... Prava pesma, pravo mesto, pravi čovek. Ne sećam se više ničega. Verovatno smo se ljubili.. Dugo! Ljudi su nas gledali. Neki aplaudirali. I čestitali nam.. poznati i nepoznati. I više se stvarno ničega ne sećam.

A kako je to stvarno izgledalo?

Kada se autoritarni režim približi krizi koja će ga okončati, njegov raspad odvija se, kao po pravilu, u dva koraka. Pre nego što se zaista sruši, dešava se zagonetan prelom: iznenada, ljudi znaju da je igri došao kraj, oni se naprosto više ne boje. Ne samo da režim gubi svoju legitimnost, već se upotreba sile kojoj pribegava vidi kao slabašna, panična reakcija. Svi znamo za uobičajenu scenu iz crtanih filmova: mačka je stigla do provalije, ali i dalje nastavlja da hoda, ne obazirući se na činjenicu da je izgubila tlo pod nogama; ona će pasti tek kada pogleda dole i primeti ambis pod sobom. Kada izbubi vlast, režim je kao mačka iznad provalije: da bi pao, treba ga samo navesti da pogleda dole…

U knjizi Šah in šah, klasičnom svedočanstvu o Homeinijevoj revoluciji, Rišard Kapušćinski ustanovio je pravi trenutak ovog preloma: na nekoj raskrsnici u Teheranu, jedan protestant odbio je da se pomeri kada mu je policjalac to naredio, te se osramoćeni policajac naprosto povukao; nekoliko sati kasnije, ceo Teheran je znao za ovaj incident, i uprkos tome što su ulične borbe trajale još nekoliko nedelja, svi su znali da je igri došao kraj. Ne dešava li se danas nešto nalik tome? 

Postoje mnoga tumačenja aktuelnih zbivanja u Teheranu. Neki u protestu vide kulminaciju prozapadnog „reformskog pokreta“ nalik „narandžastoj“ revoluciji u Ukrajini, Gruziji itd. – sekularnu reakciju na Homeinijevu revoluciju. Oni podržavaju proteste, razumevajući ih kao prvi korak prema novom, liberalno-demokratskom sekularnom Iranu, oslobođenom od muslimanskog fundamentalizma. Njima se protive skeptici koji smatraju da je Ahmadinedžad pobedio: on je pravi glas većine, dok pristalice Musavija dolaze iz srednje klase i „progresivne“ omladine. Ukratko: hajde da se ne lažemo i suočimo sa činjenicama – Ahmadinedžad je predsednik kakvog Iran zaslužuje. Postoje i oni koji otpisuju Musavija zbog toga što je činovnik crkvene vlasti, suštinski se ne razlikujući od Ahmadinedžada: Musavi takođe želi da nastavi razvoj nukleranog programa, protivi se priznanju Izraela, a uživao je i podršku samog Homeinija dok je bio premijer, tokom rata sa Irakom.

No sex, please!

                                                                                   How can you tell an asexual designed a street? The "Not enter" signs are at all intersections.

Da li slučajno poznajete nekoga ko je u svojim najboljim godinama (recimo od dvadesete do četrdeset i pete), ali  kome do seksa nije stalo ni koliko do lanjskog snega? Ič.

Ili ste, možda, čuli da

U tri popodne, Oksitocin je konacno uhvatio korak sa mnom. Spustali smo se zajedno niz Yonge, Mr. Happy - na strateskim pozicijama spreman da me prebaci u orbitu oko Ruzicastog Zrna - i ja, izmozdena gravitacijom stranog sveta. Jos jedno zvezdano jezgro je proslo neoplodjeno, sakrament kosmicke tajne u koju nisam upucena, kao ni ostali glasnici koje srecem na ovom cudnom mestu.

Lunarne faze i galakticke zakonitosti...uh, nisam uvek podrobno pratila. Svejedno, genetskom analizom prepoznata je kombinacija i dodeljena svrha. Primecujem da se svrsishodnost javlja na razlicitim svetovima. Sasvim nepotrebno se pitam, cemu?

Dok su u Srbiji, onomad, rušili socijalizam ljudi su znali da kapitalizam nije društvo jednakih, ali verovali su da svi imaju bar jednake šanse. Iz iskustva su znali da ni socijalizam nije bilo  društvo jednakih.  I u socijalizmu su oni na vlasti bili malo više jednaki od svih ostalih građana. Sigurno je, ipak, da nisu znali da će se tako mali broj Srba baš toliko mnogo obogatiti, a toliko velik broj Srba baš toliko mnogo osiromašiti. Jer, da jesu znali, možda bi 5.oktobra ostali u svojim kućama.

Kao i većina stanovnika naše regije, koja polako ali sporo putuje ka evroatlantskimintegracijamaamin, tako sam i ja na samoinicijativnoj terapiji odvikavanja od terorija zavere, sa posebnim aspektom na iste u svetskim razmerama. Shodno tome sam ukebala sebe kako otvorenih usta, svaku ponoć, pratim tristadvadesetosmo repriziranje Dosijea X, sumnjičavo gvireći pod kauč i  pokušavajući sutradan da provalim ima li kasirka u lokalnom dragstoru dvojnu grbicu na vratu ili ne. Usput se, sa dvesta grama tanko narezanog i reš svežim novinama, brzinski neočekivano okrenem u nadi da ću je zateći prilikom vanzemaljskog zalivanja očiju katranskim crnilom.

Nitna.
ne umem.
htela sam da kažem
da u meni ima...tj. nema.

Kako je moguće
da taj čovek pogine danas?
El ovde ima ima pilota
k'o pleve?

Koliko treba?
Posvećenosti, ljubavi,
profesionalizma, čega sve?
da postaneš to?
jedan od malobrojnih.

i
onda šta?
čovek je mrtav.
i još jedan.

biće istraga. ma daj?
kakva?

tražio predsednik.
šta?

K R I V   J E

Što duže vremena nigde ne radi, a neće ni da se zaposli, već život provodi u besposličenju i skitnji, viđa se u razna nepoželjna društva, pored toga ima motor koji nemilosrdno upotrebljava i troši benzin pa se zbog toga

K A Ž NJ A V A

Kaznom lišenja slobode 90 (devedeset) dana.

Imam nekoliko teza koje bi izneo u ovom referatu i tako podelio sa delegatima, ali u crticama, neka ne zameri cenjeno predsednistvo!

Crtica 1: Realno nije prepreka!

Predivnom smatram cinjenicu da je srpsko drustvo sposobno da povede jednosmerni dijalog (nas specijalitet) oko knjige koja jos nije izasla, i to na osnovu abera. Dakle, kod nas je sasvim moguce imati misljenje o stvari koja jos ne postoji, da ne kazem o knjizi koju niko nije citao, jer nije mogao jer jos nije izlasla.

I ne samo to. Takve vesti dobijaju naslovnice, uzbudjuju "strucnu" javnost

Posle priličnog lutanja, Srbija se prošle godine konačno nametnula kao ozbiljan partner međunarodnoj zajednici  postavljajući problem Kosova pred Međunarodni sud pravde.

Srbija dosledno i principijelno zastupa stav u svim međunarodnim kontaktima i forumima da ne priznaje niti će priznati nezavisnost  Kosova.

I ne treba Srbija da prizna nezavisno Kosovo, niti se to od nje traži,ali mora sama sebi da prizna da popstoje mnogi problemi koje treba  i koji se mogu rešavati nevezano za to.

Sve je to u redu ali Srbi na Kosovu i građani Kosova moraju da žive i rade,da regulišu osnovne životne probleme koji ne mogu da stoje i čekaju odluke međunarodnog suda pravde.

E u tom pogledu izgleda i vlada najveća konfuzija. Dovoljno je pomenuti samo stavove oko učešća na lokalnim izborima, oko izlaska pa ponovnog ulaska Srba u KPS, oko plaćanja i neplaćanja pa onda plaćanja i dobijanje struje.

Sve u svemu, utisak je da se glavna briga oko Kosova svodi na to koliko će se moći eksploatisati na unutrašnjem političkom planu.

Dakle, sve ovo liči na poznatu taktika kreni-stani ,na konfuziju u kojoj  se sve manje zna šta je patriotsko a šta ne,ko su patriote a ko izdajnici ili da se može biti malo jedno i malo drugo u isto vreme. Evo prosto. Prošle godine su rekli izađite iz KPS,

Dok srčem prvu jutranju kafu ...

Srk ...

Kaže mi jutros komšija...

- Vojo...smem li da čestitam?

- A što?...- pitam ja onako još sanjiv i zatečen njegovim pitanjem.

- Čujem da si se oženio...

Vidim ja da čovek ne zna šta priča i da se svet potpuno izbezobrazio ( jer u normalnom svetu (

prvo ... himna.

ne znam koliko ljudi zna da bez pomagala u vidu semafora na jugu marakane otpeva danasnju himnu srbije, a koliko njih moze u pola noci da otpeva bar prvu strofu "hej sloveni" pa makar nikada nisu stajali na pobednickom postolju. ovo je prica o momku koji moze sve gore pobrojano. i da place uz "boze pravde" i da se popne na pobednicko postolje (ono predvidjeno za svetske sampione) i da otpeva "hej sloveni" punog srca. ovo je prica o ivanu lendjeru i poslednjem "intoniranju" himne uz koju sam ja odrastao.

Probudila se u 9, taman kad je počela sednica Nastavničkog veća. Mrzim trenutak saznanja da se „još samo 5 minuta“ pretvorilo u čitav sat i unezvereno jurcanje po kući, jutarnju toaletu svedenu na pranje zuba i umivanje, grč u stomaku... Tražim telefon da javim... Šta? Da ću zakasniti? Ma, daaaaaaj, već sam zakasnila, a kakva je razlika između 10 minuta i pola sata? Nikakva, ionako ću morati da se pravdam, pa mogu bar kafu da popijem natenane.

Ma ne kasnim ja stalno, omakne mi se tako, neki put, kad znam da me čeka smaranje. A jutros me čekala još jedna sednica

 Drage i Dragi,

 Pozivamo vas u  da nam se u petak, 10. jula 2009. pridružite u crnini i ćutanju:

 -   od 12 do 13h - na platou ispred Predsedništva Srbije na protest „11. jul – Dan sećanja na genocid u Srebrenici – Proglasite“

 -od 19.30 do 20.30h – na Trgu Republike, performans „Da ne zaboravimo genocid u Srebrenici“

solidarni pozdravi, Žene u crnom

 "Predsednik