od istih oca i majke!

''Sine, sedi da razgovaramo.''

Šta li je sad?Znam da nisam napravio nikakvo sranje. Nama iz Gimnazije , najveći nestašluk je bio kad domaći zadatak napišemo u svesku za školski rad. Juče to stvarno nije bilo...

''Znaš , mama i ja ćemo da dobijemo bebu , a ti brata ili sestru...''

Jedne godine, usred sankcija, vraćala se naša juniorska kik-boks reprezentacija sa Evropskog takmičenja u Italiji. ''Lasta'' im je bila jedan od sponzora i odvezla ih do Budimpešte, ali, kad je trebalo da autobus pođe po njih, isprečio se problem - nije mogao prazan autobus, bez putnika da uđe u Mađarsku.

Tako mi se nenadano pružila prilika da na dan skoknem s prijateljicom do Budimpešte, popijem jednu kafu u ''Kempinskom'', pojedem kolač u čuvenoj poslastičarnici kojoj zaboravih ime, da se uz pesmu s ekipom koja je tada donela neki rekordan broj medalja vratim za Beograd,

El volite Igi Popa?

Ja ga zaista poštujem. Dosta stvari volim da čujem.

Mislim da je mnogima bio uzor. Mislim da je većinom

iskreno mislio ono što je svirao.

Mislim da jeste najznačajnija figura proto panka.

Hell with Sex Pistols!

Kada neko ima 62, I takvu karijeru,

sve mu se može...pa i da izda onakav album kao što su

The Stoogies izdali pre oko godinu dana...ne pravim pitanje...

Ujutru sam otišao kod jednog profesora da se dogovorim o sadržini kursa koji sam želeo da uzmem kod njega. Predložio mi je da čitam jedan rad od oko sto pedeset strana i da mu svake nedelje iznosim detalje iz delova koje sam prešao. Rad je bio gusto napisan pregled cele jedne oblasti i svakako se nije moglo napredovati brže od oko deset strana nedeljno, zato što je često trebalo pogledati i udubiti se u primarne izvore da bi se dobila potpunija slika i smisao mnogih delova koji su u pregledu bili samo dotaknuti. Rad je zauzimao ceo broj jednog časopisa, a studenti nisu mogli da iznose stručne časopise iz biblioteke na duže od četiri sata, pa mi je bilo neophodno da iskopiram ceo rad da bih mogao da čitam na miru, onda kad imam vremena i koncentracije. Uostalom, čak i da se časopis mogao iznositi na duže, kopija bi mi ipak bila korisnija, jer mogu da popravljam štamparske greške i da slobodno stavljam beleške po margini. 

1988. godine tada 25-ogodišnji Antonije Pušić, diplomirani turizmolog, izdaje svoj prvi album "O tugo jesenja". Svoju muziku naziva turbo-folkom, nazivom koji se kasnije odomaćio za potpuno drugačiji zvuk. Slede albumi: "Hoćemo gusle", "Psihološko propagandni komplet M-91 (1991. godine), KPGS (ko ne zna šta ova skraćenica znači, a zanima ga, neka pita Gugla) i drugi albumi (ko će sad da nabraja).

Rambo jeste Svetski Mega Car i, umesto da ja sad nešto pametujem, pogledajte ove snimke sa Jutjuba.

Prvi snimak potvrđuje onu staru srpsku narodnu poslovicu "Nisi uspeo

"Inspekcijski nadzor i vanredna provera kvaliteta stručnog rada u Domu zdravlja Novi Beograd i u Univerzitetskoj dečjoj klinici konstatovali su poštovanje predviđenih stručnih procedura tokom postavljanja dijagnoze i lečenja preminule devojčice N.T. Konstatovani su ozbiljni propusti u medicinskoj dokumentaciji Doma zdravlja Novi Beograd", kazao je ministar Milosavljević.

Ministre, šta vam ovo gore, pobogu, znači?!

Kako su to poštovane predviđene procedure tokom postavljanja dijagnoze, kad svi znamo da majka devojčice tvrdi da test za meningitis nije urađen?

Da li ste svesni da gornjom izjavom tvrdite jednu od sledeće dve stvari:

a) procedura ne predviđa test za meningitis
b) majka N.T. laže

Šta god da od ove dve stvari tvrdite - ne valja, ministre. Ništa ne valja!

(*copyright Vladimir Petrović)

Jao, što sam beeesnaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Sve se pušim!

***

David Kecman (na blogu s nama kao: Apach92), ujak preminule šesnaestomesečne devojčice N.T., poslao je Lekarskoj komori Srbije emailom prijavu protiv lekarki iz DZ "Novi Beograd" u bloku 44.

Odgovor nikad nije dobio.

Bar ne emailom.

Rekao bi neko: pa dobro, možda

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić najavljuje nova hapšenja osoba umešanih u korupciju, među kojima će biti i političara iz vladajućih stranaka.

Ovih dana sam prevodila dva teksta za Peščanik. Oba su iz nemačkih novina Süddeutsche Zeitung (SZ), oba su posvećena desetogodišnjici okončanja rata na Kosovu. Prvi tekst je napisala renomirana nemačka novinarka Franciska Augštajn, a drugi pisac Beća Cufaj, kosovski Albanac koji živi u Nemačkoj i na Kosovu. 

Franciska Augštajn me je vratila u godine 1998/99. koje sam provela u Nemačkoj, doslovce je u meni evocirala sećanja na taj period. Ne pamtim kada sam pročitala tekst koji po meni vernije prenosi to burno vreme odlučivanja da se počne s bombardovanjem, negodovanje nemačke javnosti, previranja na nemačkoj političkoj sceni. Nemačka je bombardovala, ali Nemci su bili protiv bombardovanja. NATO nije imao mandat UN, baš kao što ni nemački političari nisu imali mandat većine svojih građana. Taj tekst sam prevela za par sati, očas posla.

Tekst Beće Cufaja je bio dvojako naporan za čitanje i prevođenje. S jedne strane, pisao ga je književnik, a to se na mnogo mesta oseća, a s druge strane, pisan je iz perspektive žrtve. Dva dana sam prevodila po rečenicu-dve, pa pravila pauze po sat-dva-tri.

nisam u fazonu kaciti ovde mail koji je pored moje adrese poslat na jos par desetina. verovatno ce te ga i vi dobiti u sledecih par nedelja. ili ste ga vec dobili...pa nema svrhe.

ali ovaj me "radi" ceo dan. 

enjoy :-)

ili da kazem: prijatno!!!!! 

Krajem februara 2007. sam na ovom blogu (tačnije, na starom blogu) postovao poslednji, deseti nastavak originalnog serijala "Suočavanje s budućnošću". Dau Džons indeks je bio negde na oko 12.000 i do leta te godine je prešao 14,000. Bogataši su zadovoljno trljali ruke, sirotinja se radovala novim kreditima, a ekonomisti pisali hvalospeve Miltonu Fridmanu koji beše umro baš krajem 2006. godine.

Krajem februara ove godine razmišljao sam da ponovo pokrenem serijal. U međuvremenu Dau Džons indeks se prepolovio, sa 14.000 pao je na 7.000. Bogataši su trljali opečene prste, sirotinja je strepela od novih kamata, a ekonomisti su pisali hvalospeve Džonu Majnardu Kejnsu koji se beše povampirio baš krajem 2008. godine.

U poslednja tri meseca, dok sam se ja nakanjivao da počnem da pišem, Dau Džons se malko oporavio, prešao je 8.000, optimizam raste, jeste da kriza može da potraje, ali najgore je iza nas, strpimo samo još malo, najviše godinu ili dve, pa će sve biti kao nekad. Mislim da je sad pravo vreme za nastavak serijala "Suočavanje s budućnošću".

To da su naši politički lideri najsposbniji, najpametniji i najlepši, te da nam samo oni  mogu obezbediti blagostanje i odvesti  nas u srećnu budućnost, ne treba posebno dokazivati. Dovoljno je pogledati kako se ponašaju i poslušati šta govore. Dugo sam bio ubeđen i spreman da se kladim u velike pare da su gotovo svi naši političari veliki lažovi.  Međutim, vrlo je moguće da naši političari ne lažu, te da oni sami zaista čvrsto veruju da su najsposbniji, najpametniji i najlepši. Dakle, moguće je da naši politički i nacionalni lideri jesu iskreni, ali narcisoidni.

Izložba fotomontaža pod nazivom „Šminkeri" nastala je kao odgovor na sve izraženiji trend da svetski i domaći političari postaju zvezde, veće od onih estradnih i filmskih. Ali, za razliku od estradnih i filmskih zvezdi, političari nisu nimalo smešni niti zabavni. Zato je autor ove izložbe odlučio da to, uz pomoć Photoshopa promeni. Ako su već postali velike zvezde, red je da imaju i odgovarajuću (scensku) šminku. Izložba sadrži 50 fotomontaže svetskih lidera i srpskih političara, od kojih su pojedini našminkani u čast nekih velikih filmova, glumaca i pevača, kao što su Cabaret, It, Frankenstein, Joker iz filma Batman, Charlie Chaplin, What Ever Happened to Baby Jane?, Hulk, The Saw, Memoirs of a Geisha, A Clockwork Orange, Santa Claus, Josipa Lisac, Marilyn Manson...

Takođe, ovom izložbom se želi ukazati i na mali broj žena u svetskoj i srpskoj politici, zbog čeka je autor i odlučio da šminka muškarce i da na taj način feminizuje svetsku i srpsku politiku. Praveći od političara moderne i atraktivne transvestite autor je takođe želeo da ukaže i na homofobiju u pojedinim državama, kao što je to slučaj sa Iranom i Zimbabveom, čiji predsednici su se takođe našli u ovoj izložbi.

Autor izložbe je srpski gej aktivista, kao i glavni i odgovorni urednik GayEcho portala, Predrag M. Azdejković. Ideju za ovu izložbu dobio je nakon „šminkanja" srpskog političara Dragana Markovića Palme, koji je poznat srpskoj javnosti po homofobičnim izjavama.

U Americi se ne zna ko pije  a ko plaća, kad vam kažem ja koja volim Ameriku i tamo živim već godinama part-time i koja je prošla balkanske ratove i črvsto verovala da se tako nešto neće desiti Americi zato što mogu da sagledaju  naše negativno iskustvo i da izbegnu takozvanu globalizaciju balkanziacije. Medjutim, desilo se nešto neverovatno, ja ne umem da objašnjavam istoriju jer ne verujem u njenu objašnjivost nit linearnost niti u postojeće ekonomske i političke kategorije kao što su krah kapitalizma, ekonomska kriza, Poncijeva šema itd. Ali zato gledam i beležim i tako