...i poneka pouka za mame i tate

Prvi put, otkako piskaram na različite teme, pišem kao roditelj deteta koje se aktivno bavi sportom, a koje u poslednje vreme pati od jedne od klasičnih bolesti sistema za kretanje. 

Možda je reč - bolest, malo prejaka, ali šta da radim; Tako se medicinski definiše, iako nije, ili ne mora da ima dramatičan tok, a ni posledice. 

Reč je o klasičnoj bolesti

Svi su ga zvali deda samo ja ponekad Milane, on mene od prvog dana Mikelče.  Oženili su ga u petnaestoj godini ženom od dvadesetsedam godina koja je odavno izgubila nadu da će se ikad udati. Posle godinu dana rodila im se ćerka. Sledeći očev primer i ona se udala u petnaestoj godini a u šesnaestoj je rodila sina. Tako je deda, moj Milanče u tridesetdrugoj godini odista postao deda. Rodom iz Velike Grabovnice ili kako je deda govorio: Iz Veliku Grabovnicu, posle vojske u koju je pošao sa punih osamnaest godina, nije se vratio u rodni dom, došao je u Beograd i zaposlio se

Ispiranje mozga zapravo nije adekvatan pojam. Kad se mozak ispira, on se ne prazni, već puni. Idealno je da se napuni tako da za drugo nema mesta. U slučaju muzike, stvari nisu toliko crne kao kad je u pitanju - šta sve ne - no, jasno je da na to koja će vam muzika biti draga utiče ono što ste, često hteli-ne hteli, slušali tokom takozvanih formativnih godina. Nadogradnja je moguća, ali kao i svaka budževina, poput Windows-a ME, sklona je padu.

Svi smo mi pomalo anarhisti.

Borimo se protiv sistema vrednosti koji su neki drugi nametnuli .

Su ubistva, noću, u po bela dana, na periferiji ili u centru Beograda, ubistva pojedinih kriminalaca ili kriminalnih grupa, ubistva žena, devojaka, majki, Roma, homoseksualaca ili nekih koji ubici izgledaju kao oni, postala naša svakodnevica. Kad kupujem cigarete, na novinama poređanim na pultu, sve naslovne strane svih nazovi novina ispunjene su enormno velikim slovima naslovima o ubistvima. Svestan sam da se to radi s namerom da gladni narod makar na tren zaboravi svoju glad i bedu, o uživanju u tuđim nesrećama ne bih ovog puta. No bez obzira na naslove, ubistva se dešavaju malo, malo.

Sedeo sam pred gotovo praznim ekranom, praznog pogleda. Pretraživač je poslušno analizirao nasumično zadate misli i potpuno neprimetno pretvarao izvorni kod u slike i slova, oblike i boje koje su popunjavale ekran. Temeljni alfabet egzistencije je bio prepoznat i prezentovao je sam sebe. Sedeo sam još koji sekund a onda sam ustao i otišao da se umijem. U kratkim nanosima vremena, kada mi je lice bilo uronjeno u vodu, imao sam pred očima konstrukte o stvaranju realnosti kojom bih mogao da upravljam menjajući verovatnoću budućih događaja. Pa opet, kako je voda opadala sa mog lica, tako su se i ti konstrukti osipali na pojedinačne iskaze koji bi započinjali samostalno da se razlažu na još nejasnije taktove.

            Vratio sam se u sobu kroz tamu hodnika. Soba je postojala gotovo ista onakva kakvom sam je ostavio iako nisam u njoj bio realno prisutan. U momentima kada sam prestao da joj poklanjam pažnju svojim fizičkim prisustvom njena fizika nije nestala, izostanak moje svesti nije promenio bilo koju od dimenzija koje su sobu okupljale.

МОЋ И СЕНКА

На почетку романа Чеда Недељковића („Тежина сенке“, „Сигмапревент“, Врњачка Бања, 2017) прочитаћете опис кратког и необичног телефонског разговора. Кад политички првак странке која је сваким даном све јача подигне слушалицу, чује познати глас и само једну реченицу: „Крава је за продају“.

Ова, наизглед шифрована реченица, сажела је у себи вечити проблем уметности – однос према конкретној, актуелној власти. Током историје, свако знање, вештина, стваралачки замах, темперамент и инспирација били су својина власти или имали неку цену. Тако су створени монументи светске историје: од Вавилона и пирамида до Партенона и наших манастира. Они који не би на то пристали, уз тежак живот, остајали су непризнати и непознати.

          Ово је основна тема романа  ТЕЖИНА СЕНКЕ, приказана кроз животне судбине неколицине бивших ученика истог одељења.

Pre nekog vremena predsednik Srbije objasnio je u intervjuu za Insajder mehanizam sedimo nas dvoje u kafani i onda našoj sreći dođe neko sasvim treći sa 800 evra. I tako 6 789 puta. Objašnjenje, takvo kakvo je, izgleda da je građanima Srbije i medijima sasvim plauzibilno i od cele priče osim povremenih duhovith opaski na društvenim mrežama nije ostalo ništa.

Са закашњењем од неколико дана, открила сам случај девојчице са Косова и Метохије која је пре две године, трауматизована и болесна, стигла у хранитељску породицу. У новој средини је обасута пажњом и љубављу, проширени су јој видици, психолошки је оснажена, њен интелект подстакнут. Ишла је у добру београдску основну школу, постала

 25. i 26. decembar

- Ovih dana koristim akumulator. Mnogo sviram, a i glasniji sam, pa bi se one male baterije brzo potrošile. Glasniji sam zato što sviram na trgu i nikome ne smetam, a veće su gužva i buka, pa i moram. Ovaj akumulator mi u kombiju služi i za punjenje baterija na telefonu i tabletu, a na njega prikačim i led lampu. A kada vozim, dopunjujem ga (sproveo sam jedan kabl iz mašine).

Zidovi su se krunili pod naletom vetra i kiše, opiljci su padali po sedištima autobusa. U podu je bilo nekoliko rupa, ali je na najvećoj nedostajao poklopac. Vlaga koja je mirisala na urin pacova uvlačila se u unutrašnjost osakaćenog vozila. U šaragama je treperila sveća.

            …zidovi valjda... zatvaraju se... pogoršana bolest... prevazilazeći tokove svesti…

            Ruka je gubila kontrolu nad olovkom koja je skliznula niz list papira. Pacov koji je uspeo da se popne na vrh rupe provirio je unutra. Vetar je oborio neke šipke koje su bile naslonjene na autobus. Metalni zvuk kršenja uplašio je glodara i on je pao nazad u rupu. Ruka se trgla iz sna. Napipavala je gde je olovka.