Preturam po arhivi i nađem papire iz 1982 godine o pokušaju promene mišljenja o gradu ... tada smo to pregnuće zvali „Za umereni Beograd“ ... pa evo nekih od zatečenih papira, tek podsećanja radi ...

 

Radionica za popravku grada pod geslom „Za Beograd, ovde i odmah“ je bila akcija čiji je inicijator Skupština grada Beograda, idejni tvorac Gradonačelnik Bogdan Bogdanović, izvedena je u organizaciji preduzeća „Beograd projekt – Centar za planiranje urbanog razvoja“ sa ciljem da se obnove zapušteni i zanemareni delovi prestonice uz učešće građana samogradnjom i ličnim angažovanjem. Akcija je usporena a kasnije ugušena jer je bila na putu da umanji uticaj institucija i unese novu energiju pravljenja grada van institucija i do tada nepoznatu  slobodu građana u odnose sa dužnosnicima.

Učesnici akcije: Goran Božović, Đorđe Bobić, Miša David, Romana Ćirić, Miodrag Ferenčak, Slobodan Lazić, Vladimir Macura, Nenad Novakov i Mihajilo Novitović   

 

 RADIONICA ZA POPRAVKU GRADA

BILTEN : BROJ 1... OKTOBAR 1982. ... GODINA IZDANJA I

Hoćemo da u Radionici radimo na menjanju načina razmišljanja o Beogradu, jer su se vremena i uslovi promenili te je potrebno istaći princip: Za Beograd, ovde i odmah

 ZA UMERENI BEOGRAD 

Očigledno je da Beograd doživljava krizu koja potresa veliki broj gradova, a koja je izmeđju ostalog uzrokovana nedovoljnom efikasnošću urbanističke prakse i nedostatku novih svežih ideja i koncepta. Moglo bi da se ukaže na neke probleme.

Moderno planiranje se sve oštrije suočava u zadnjoj deceniji sa jednim novim, predhodnom vremenu nepoznatom gradu – gradom energetske krize, gradom koji stagnira, gradom koji siromaši, gradom koji ne obezbeđuje svojim stanovnicima dovoljan kvalitet života.

БУЛАТОВИЋ О РАТУ, СЛАВИ И ПОРНОГРАФИЈИ

Старе дискете... Шта је на њима? Проверио сам прву гомилу док оне, стари комп и порт за дискете још раде и нашао текст који, вероватно, није објављен, осим у сабраним делима Миодрага Булатовића (ако су објављена). Текст је из 1998 – 1999. године, па је непознати деда или прадеда неким каснијим текстовима у којима је рат еротска бурлеска а Булатовићев јунак антихеројски Марко Краљевић, Швејк, Раблеовски лик па и нека врста модерног Дон Кихота.

 

"Kako su nastale Bulatoviceve 'Beleske o HEROJU NA MAGARCU'"

(Из електронског часописа “Kritika.etc“ – снимљено на Интернету 1998-1999. godine)

 

Rukopis romana Heroj na magarcu Bulatovic je zavrsio u prolece 1964. godine. U pismu

svom engleskom prevodiocu E. D. Goyu, pisanom 14. maja 1964, Bulatovic pise i o svojim

raspolozenjima posle zavrsetka romana: "Tako zelim s vama da govorim. Sad imamo vremena,

roman je gotov, tuzan sam sto sam se rastao sa tako velikim brojem licnosti koje sam voleo

tokom tri godine. Mnogo sam patio, mnogo bio boestan, ali je jedan ogromni posao bacen pod

noge. Sad hocu samo da spavam, da zivim, i da zaboravim da sam ikad u zivotu drzao olovku u

ruci." (Bulatoviceva pisma Goyu objavljena su u Letopisu Matice srpske, knj. 451, sv. 2,

februar 1998, str. 317-359.)

Пожали се млекаџија свом рабину да му комшијина мачка краде сир те рабин позове обојицу код себе, напоменувши да се донесе и мачка. Дођоше они, поседаше, ту је и мачка, а рабин упита млекаџију

-- Шта мислиш, колико ти је сира мачка појела досад?

-- Паа, не знам, мало данас, мало сутра, можда три, можда четири килограма, ту негде.

На то рабин дохвати мачку и измери је.

...koliko slova toliko imena, koliko imena toliko novih poznanstava = DOĐITE NAM! Mi smo najposebnija Porodica SLOVIĆ, (kao i svaka druga :). I volimo da učimo:

Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

40 godina sam radio u informativnoj kući koja se nekad zvala televizija Beograd  a  ponekad RTS.

I do danas nisam shvatio ima li fakulteta koji školuje UREDNIKE.

Šta je potrebno da bi se postao urednik?

Najpotrebnije je da zanate kome da budete podguzne muve  a na kome da se istresete. Vaša urednička pamet dolazi odozgo,ali ne od Boga ili vaše pameti nego od aktuelnih političara.

Problem je što tako vaspitavate i mlade novinare.Umesto pravog, slobodnog novinarstva  servirate im Staljinističko propagandni stil. Sva slobodnomisleća deca su proterana

Tina 1

Tina je dolazila na demo časove sa svojim bratom Liom. Visoka i mršava, izgledala je starije od svojih dvanaest godina. Tom utisku dodatno je doprinosio i način na koji se ophodila sa desetogodišnjim Liom: zaštitniči, pokroviteljski, sa beskrajnom strpljivošću i ljubavi. Šaputala bi mu ako nešto ne bi znao, bodrila ga u igrama koje su sastavni deo nastavne metode u našem trening centru, spremno mu opraštala kada bi pogrešio, dopuštajući sebi samo da se nakratko ljutne zbog toga.

Što se tiče nje i njenog znanja, Tina je bila najbolja. Od desetoro učenika,

I 

            Biće ovo drugi a možda i treći put da sve počinje od jedne fotografije. Na prvoj je devetnaest crnorizaca na stepeništu Belog dvora, sa dva pripadnika UDBE, koji ih drže na okupu, takoreći uokviruju, stojeći na marginama skupa, dok u dubokoj pozadini jalove dvodimenzionalnosti fotografskog papira samoproklamovani partizanski maršal, u belom odelu, briše znoj sa čela, jelenskom kožicom. Leto je, sunce je jako i svi se znoje, škilje i izgledaju zadovoljni. Druga fotografija (pitanje da li je i postojala) bila je na kaminu hacijende u Maglajskoj 18, dakle takođe na svetom Dedinju, i prikazivala je mene sa psom u šetnji po rezidencijalnom komšiluku. I tada sam spomenuo tamo, a i sada ću ponoviti ovde, da većina pasa sa kojima sam viđen uopšte nisu bili moji psi, pa je pitanje i da li sam to stvarno bio ja ili je to bila fotomontaža. Kako bilo, to me nije omelo da pomenutu šetnju sa fotografije završim u jalovoj dvodimenzionalnosti ravnice i neba imaginarne opštine Dunavski venac. I nikada se ne okrenem ostavivši sve(t) iza sebe.

Najzad dobra vest: Čelzi Mening kreće u izbornu trku za američki Senat.

Former U.S. Army whistleblower Chelsea Manning is running for U.S. Senate in Maryland. This is a clip of her new campaign ad, which features images of the deadly white supremacist rally in Charlottesville, Virginia, last year.

LINK: https://www.youtube.com/watch?v=IkDzoAN7FsE

Glavna

 ... tj. nisu više ni pred vratima ... već su došle!

Džabe su lekari "krečili" mesecima i upozoravali kako je obuhvat vakcinacije protiv malih boginja opasno nizak (čak i u sredinama koje sebe smatraju "urbanim" ), naš narod je izgleda više voleo da sluša razne Jece i Cece te nas je zadesila epidemija do koje nije moralo doći. Ovde je već mesecima ... još od oktobra ... i već smo imali dva smrtna slučaja zbog komplikacija ("prvi put u novijoj istoriji", tj. posle 20 godina). Medjutim izgleda da upravo ulazimo u "galopirajuću fazu" pošto broj novoobolelih u Beogradu i Nišu poprima odlike eksponencijalnog trenda.

 

 

Ove Nedelje na programu su finala konferencija, iliti velika polufinala NFL-a.

ČOVEK

 

Ubijenog čoveka nisam poznavao. Upoznali smo se nekoliko puta. Nekoliko puta smo razgovarali, više puta govorili i slušali u istoj prostoriji (nije obavezno da je bila prostorija) sa još nekim ljudima. Generalno znao sam ga koliko i većina novinara koji su se 'bavili' Kosovom. Ali ga nisam poznavao. Neke kolege i dragi prijatelji su ga poznavali prilčno dobro.

Mene je podsećao na jednog drugog čovekaiz javnog života. Po

Cao, ja se zovem Anita. Student sam trece godine glume (tacan naziv: ECOLE D'ACTEUR ET PRODUCTEUR DE CINEMA) u Lionu gde mi, buduci glumci, radimo po programu Konstantina Stanislavskog. Unapred se izvinjavam sto moj srpski jezik nije bas najbolji obzirom da sam rodjena i porasla u Parizu. Lion sam izabrala zato sto je mnogo pitomiji i manje stresan od ludila sa kojim sam se svakodnevo susretala u mom rodnom gradu.
Eto, toliko o meni =)