I biće da mi zbog toga uopšte nije jasno šta znači:

Ovo je prvi klinički centar koji je u Srbiji ikada započet da je ikada završen. 

Ostali su započeti pa nikad nisu završeni ili su završeni a da nikad nisu bili započeti?

I još kažu da je ovo prva zdravstvena ustanova koja ima svoj heliodrom.To me posebno i neobično raduje. 

Još više me raduje što su, prema rečima onog Babića, konačno uspeli da spakuju Južnu Moravu u  Grdeličku klisuru, što nije mala stvar.

Idem ja, klecavih kolena, više teturam na nesigurnim nogama, pažljivo izbegavam svako pa i najmanje uzvišenje, grbu na putu, i rupe naravno, pazim da ne stanem na neki kamičak koji bi mi poremetio hod ali idem, hodam, koračam. Živ ne bih bio da svaki dan ne izađem, razloga se uvek nađe, kupovina ovog i onog, po ženinom spisku ili onako kako zapamtim, ili samo da koračam, šetam, vrlo često svratim u neki od mojih kafića, popijem topli Nes ili produženi s mlekom, rešim nekoliko ukrštenica, pa nazaj kući. Sve pešaka, skupi se tu ponekad tri, pet a kad

Već duže vreme želim da podelim sa vama jednu priču koja je toliko inspirativna, da nakon nje ne ostaje mnogo mesta za izgovore zbog neostvarenih snova. Pročitajte storiju koju sam (najzad) priredila, pa procenite i sami:

Emma Rowena Caldwell (1887-1973) bila je seljančica iz Ohaja, jedno od petnaestoro dece u siromašnoj porodici. Udali su je u njenoj devetnaestoj, u nadi da će je tako spasti teškog života. Ali, umesto bajke o srećnoj

Znala sam da se Engels rodio bogat a da je Marks bio siromašan, ali nisam znala razmere te bede dok nisam pročitala knjigu Fransisa Vina «Marksov Das Kapital».

Od sedmoro Marksove dece, detinjstvo je preživelo troje. Žena mu je stalno bila trudna ili bolesna. Život mu je bio neuredan, noću je radio, danju spavao, u istoj onoj kuhinji u kojoj se kuvao ručak i radio domaći. Spavali su na smenu a prežiljvavali uglavnom od prijateljskog dobročinstva Fridriha

ТРАЖЕЊЕ МРАКА

          Први концерт неког бенда – ВИС-а (вокално-инструменталног састава) како се тада говорило, па још из престонице, у варошици је био догађај године. Карте су плануле, а излепљене плакате загледане сваког дана да се провери да случајно нема неких промена.

          Најзад је дошао и тај дан. ВИС је стигао

Krajnje je vreme da se okrenemo budućnosti. Da zaboravimo avete prošlosti.

Da smestimo na smetlište istorije : Miloševića,Tuđmana,Šešelja,Mladića,Izetbegovića i ostale. Pa i neke od nas.

- Slušaj, ja uopšte ne mogu da budem zadovoljan kuda ova država ide… Ne znam, mislim, to je manje-više ono što sam napisao u svojoj priči… Vlada, ova vlada koja srlja negde unapred, ne znaju ni oni kuda, ona, ona je namazana, prevarantska, puna je lažova, secikesa i derikoža… Oni su deo sistema, ili bolje reći antisistema, u koji niko normalan ne može da poveruje. Ja lično im ništa ne verujem. Ako kažu da je noć ja moram da izađem na terasu da proverim…

            - A od kada pišeš?

            - Ponovi mi?

            - Od kada pišeš?

(5.12.2017.-11.12.2017.)

* * *

- Pitali su me po milioniti put u životu: "Kako se zove taj instrument?"

(a ni ja ne znam tačno da li ovo što sviram da nazovem "dupla gitara" ili "gitara sa dva vrata")

[u stvari znam: "dupla gitara", zato što sviram po celoj njenoj "površini", istovremeno po oba vrata, dok bi se na "gitari sa dva vrata" sviralo malo na jednom vratu, pa malo na drugom vratu]

Među njima se odvijao sledeći razgovor.

- Sve smo ih zarobili, komandante

- Pobijte ih.

Ovaj se razgovor odvijao između nikad identifikovanog nemačkog oficira i njegovog podređenog, negde u okolini Han Pijeska aprila 1941. Među zarobljenima je bio i moj deda. Moja majka je ostala siroče, i verujem da se i dan-danas takvim oseća. Na jedinoj sačuvanoj zajedničkoj fotografiji je vidim ispred našeg vinograda u