gost autor: stef

Erik Hobsbaum

„Samo Boga molim da mi oproste mrtvi.“

Tim rečima je Hose Antonio Sela završio svoju knjigu „Hristos protiv Arizone“, a ja sa njima započinjem. Istorija, uglavnom, traži grehe mrtvih ili oproštaj onih koji su grešili. Mi smo oni koji opraštaju ili presuđuju. Ni ovaj tekst nije ništa drugačiji. Mi smo sudije, sa određene vremenske distance, koje daju svoj konačni sud o vremenu mrtvih ili živih.. Kao i svaka druga  presuda ona je krajnje  subjektivna i to je pravilo koje moramo poštovati. Čovek mora imati pravo na sopstvenu misao, ona mora biti uklesana u njegovu “posebnost”. Molim vas, i nadam se, da ove stvari neće biti uzete za zlo ovome kratkom tekstu, koji iskazuje pravo na etičku granicu.

Геноцид који је извршила Независна држава Хрватска над Србима од 1941-1945, прећуткиван је након рата у име оне елузивне титоистичке идеологије братства и јединства која је тада била на снази. Колико год је незамисливо да неко јеврејско дете не зна о "шест милиона" и да су нацисти зли, или да јерменска деца не знају за турска злодела,

     Читаве послератне генерације комунистичке Југославијe политичарa Косту Куманудија знају по типској белешци: Кумануди Коста, министар у владама Краљевине Југославије. Функционер Југословенске националне странке (ЈНС). Као сарадник окупатора и четничког покрета осуђен на временску казну.*1 

6. novembar

U Juijang stižem vozom, u četiri ujutru, nakon probdevene noći. Nešto se u vagonu polomilo, praveći nepodnošljivu buku zbog koje ni oka nisam sklopila. A sada mi predstoji četiri sata čekanja na prvi autobus koji vozi do planine Lušan.

Tamo sam planirala da provedem svoja dva neradna dana i gratis prepodne. Mislila sam da cu ovaj tranzit lako pregurati muvajuci se po stanici, gde bih, uz malo srece, mogla da pronadjem i neko zgodno mesto da se opruzim. Ponela sam sator, podlogu, kao i vrecu za spavanje, kako bih na Lušanu kampovala dve noci. Uz

трагом дневничкогми записа 

свака прича у размени губи нешто и добија нешто ( Д.Великић )

сама чињеница да је обичај једноставно понуђен, без неког посебно уверљивог разлога, не значи да га треба прихватити обзиром да могу постојати разлози да одбијете нешто што постоји без разлога.нема потребе упуштати се у расправу с људима који сматрају да је било које мишљење о неком питању добро као и свако друго, пошто таква не постоје.

Ko god je od osvajača, okupatora, zavojevača, vojski svih fela u prolazu prošao ovim delom balkana ostavio je trag. Nekad ,kao pas koji samo zapiša, nekad ostavivši beleg u kulturi ovog naroda.

I tako stotinama godina.

Siguran sam da će tako biti i ubuduće.Uvek neko mora da prođe baš ovuda jer mu je to najkraći put... Do negde.

Svi  bi da nam nametnu svoje civilizaciske matrice. Naša civilizaciska matrica još uvek je u zametku, nikako da nađe svoj put.

Lako bi bilo da se priklonimo zapadu ali istok nas jebe očekujući da im budemo verni po nekakvoj

Jutrom ga cene. popodne ga poštuju, a svečeri ga ruše uz pomoc svojih placenih medija.

U ovoj samo naizgled šizofrenoj matrici kojom se sa predsednikovih medija svakodnevno truje javnost, zapad uvek ima ulogu tog zlog i podlog igrača, ali narod bi trebalo biti sretan pošto je napokon dobio mudrog vodju koji itekako ume da izadje na kraj sa tim zlim  zapadnjacima .

I zapadu se iz iste marketing kuhinje šalju iste poruke.  Srpsko je društvo,  uključujuci i opoziciju, nezrelo i primitivno, ali zapad je sretan što imaju njega koji ume sa Srbima, takvima.

Paradoksalno

nadal će 2017. godinu završiti na prvom mestu atp liste po četvrti put u karijeri.

nije mi namera da reklamiram biljanu srbljanovic ali, iako je bez namere i bez potrebe, verujem da vredi skrenuti paznju na njen intervju iz pretposlog broja vremena. dok ga nisam procitao nisam mogao ni zamisliti da je na srpskom moguce napisati:

"Jbga i do mene je"

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

Vest sustiže jedna drugu: Scene sa Kevinom Spejsijem će biti isečene iz tek završenog filma Ridlija Skota, Media Rights Capital i Netflix, producenti serije „House of cards“, obustavili su snimanje šeste sezone serije, nakon optužbi za zlostavljanje upućenih Kevinu Spejsiju.  Međunarodna akademija je objavila, da u svetlu najnovijih dešavanja, neće nagraditi Kevina Spejsija Emi nagradom za 2017, kratko su naveli u saopštenju koje prenosi Skaj (Sky). 

Ako je život u nečemu pravičan, onda je to u sravnjivanju računa za naš odnos prema samima sebi. Podjednako prema telu, kao i prema psihi. Sve ono što propustimo u brizi o njima, sve što zanemarimo uz izgovore da nije bitno, da nemamo kad da se time bavimo — a u naivnom uverenju da će nam ta nebriga proći nekažnjeno — sve nas to s vremenom stigne. Stari bi rekli: uvek dođe vreme za naplatu, i to sa kamatom. Pre ili kasnije, život nam isporučuje račun koji je tačan u cent.

*
Sa trinaest mi je dijagnostikovana skolioza. Poslali su me na elektroterapije, a

U naredna dva posta, nakon ovog, opisaću vožnje od Leskovca do Beograda (za 1 dan) i nazad, preko planine Gajtan do Đavolje Varoši, kao i neka kraća putovanja u proteklom mesecu, ali najpre uvodni tekst o mojim biciklima i vožnjama u prošlosti.

* * *

Naučio sam da vozim bicikl (u Leskovcu obično kažemo bicikla, u ženskom rodu) negde oko 7. godine. Na kevinoj bicikli, bila je zgodnija jer nije imala ram, kao muške. Naravno u stojećem stavu, pošto mi je sedište bilo previsoko. I, naravno, leđa izguljena od tog istog sedišta. Kasnije su već došle Poni bicikle,

Bio je Sajam knjiga, mesto i vreme kada srećete ljude koje dugo niste. Tako sam natrčala na Jelicu Stojančić:

„Hajde dodji 1. novembra na izložbu povodom 80 godina Studenta.“.

„Wow, tolike godine nisu za slabiće“.

I otišla sam.

Pored toga što mi je drugarica i koleginica, Jelica Stojančić je i prva žena urednica lista „Student“. Deo karijere provela je u Politici a danas vodi BURU (Beogradsku