Cirkus odlazi iz grada a ja da glumim klovna, ma jedite bre govna… pisalo je na zidu koji je prvo prekrečen, pa srušen, nedugo zatim raznesen, ciglu po ciglu, pretvoren u prah (i pepeo) i počišćen sa lica zemlje/ulice tako da je ostala samo prazna poljana. Ovo mesto, ova poljana, uvek je bila prekrivena šatorom, skrojenim od tako masivnog materijala da je bilo dana kada ne da nisu dopirale impresije iz spoljašnje sredine nego se ni Sunce nije uspevalo probiti. Probisveti jebeni. Cirkus uistinu nije otišao iz grada, ali svake godine, budite sigurni jedan grad će otići van neprozirne, kataraktične zavese spuštene na ovo pusto mesto. Sočivo kroz koje se prelama pogled na cirkus degenerativno propada. Istina je da čak i kada se ode malo ko zaista i napusti ovo mesto. Senka šatora nadvija se nad glavom ma gde glava bila.

Kačim ovaj svježe odgledan  film prije nego što se oladim...Koji epski momenat! Ovoga se Holivud nikad neće dosjetiti. Ovo je jebeni život.

Znao sam odranije  za neke momente te priče; Volter Pejton (The Sweetness, pisao blog o njemu ...), Mike Ditka (The Coach) čiveni TV komentaror NFL-a, slušao i čitao o toj legendarnoj odbrani, ...al' tek sad odgledah kompletnu priču, u epizodi odličnog serijala America's Game.

Nevjerovatna storija o NFL  šampionima 1985. Chicago Bearsima. Da se naježe i oni koji ne vole američki fudbal. Toliko je autentično epski.

Plus priča ima gomilu poddomena, podskupova narativnih matrica, sjajnih detalja (preteški linijaš postaje big star igre, slabovidi kvoterbek, autentični rock star,), pa socijalni katovi - američki mega vašar, working klas vs california lajfstajl...

I da, kao osvjedočeni poštovalac igre u odbrani, bez dileme potpisujem  - ovo je najbolja odbrana od Big Benga pa do prekosutra. Odbrana koja je postizala više poena nego što ih je primala.

Ne znam, zato kao što rekoh objavljujem dok sam još pod adrenalinom, vruće glave...prije nego što iskuliram...

     У политици надмоћан је онај политичар који емотивно придобија гласаче. Политика није такмичење ко ће бити паметнији, лепши, грађанскији, отменији -- већ такмичење у томе коме људи највише верују. Поверење је највећи политички капитал. Зашто неки тај капитал имају, а зашто неки немају објашњава текст Стефанa Гајића,

Sećam se kao da je juče bilo. Šumadija. Vreo letnji dan. Vene kamilica uz seoski drum i titra jara. Na tarabu se nalakćuje baba Kaja i decibelima na kojima bi joj zavidelo seosko crkveno zvono, viče: „Od ovam! Od ovam!“ Mi prozvani, raspušteni i na čuvanje ostavljeni, izmiljavamo i čekamo nastavak. Baba popravlja pera na marami i krikom koji mrtve diže, pita: „Kuj će kuglov?“ A, kuglof joj je bio mrtva usta da ga jedu, recept je u miraz donela iz svojih rodnih Komarica. Mek ko srce devojačko.

(2. deo)

*

„Oš-bazar“ u Biškeku, kao mesto gde se odlazi u kupovinu, ili samo u rezgledanje pa se završi sa punim torbama svega i svačega. Istočnjačka egzotika i dah vremena kada je Biškek bio nezaobilazna stanica na Putu svile. Bazar je, zapravo, ogromna gradska pijaca, uz koju se prikačio i buvljak, pa sve što lokalcu, putniku ili turisti zatreba, ili mu tek padne na pamet da bi mu moglo zatrebati dok bude tumarao po Kirgiziji, sve će to naći ovde.

Cenkanje je obavezni deo kupovine i svaka se cena da spustiti za trećinu, a uz malo

Mesto nesreće, 18. 7. 2013.

Vozeći Ustaničkom ulicom džip BMV iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, iza raskrsnice sa Ulicom Mihajla Todorovića Aleksandar Mitrović

Autobus na naftu boje hepatitisa, ce

uskoro odlazi za Surčin

ponekad se pokašto i kurčim, bre

i teatralan sam, veličanstveno

izgledam kao onaj Turčin

glavom i bradom otpučim komad Zida plača

nekada su reči bile ubojitije od mača

a danas su pitome kao kakva mačka

pišem pišom redove kojima ne treba ni tačka

    Da nije smešno bilo bi tužno

    Da nije tužno bilo bi tragično

A jeste.

     Gost autor:   Vladimir Skočajić Skoča

    Ovo je zemlja iz koje se svojevremeno na granici godinama plaćala taksa za izlazak.

Mi možda jesmo the chemical brothers, and sisters, ljudi, ali ja sam najeverovatnije „I just missed your heart" pogrešno čuo na TVu, na kraju filma, kao „You just missed my heart" zbog self-centric i samožive zapadne patetike u meni, gde sam popustio s pažnjom i potegao za šoljicom kafe baš na poslednjoj rečenici đavola od filma ispred mene, povrh mudrosti da me sve što me ne ubije čini jačim, ka čemu me vodi rečenica koju sam ja čuo, a istočni misticizam rečenice kakva je u filmu me istovremeno podiže u oblake, iako ga ne razumem.

Na pitanja tipa „u šta veruješ" ja ne umem da kažem „ni u šta", kao što se kaže u filmu u jednom trenutku, dok se veličanstvo bića u meni bez pogovora budi na misli kako je osveta jelo koje je najbolje kada se hladno posluži - mogu bez bitnog značenja, ali ne mogu bez apstrakcije.

Da bi na istine tipa „prilagodi se ili umri" mi potezali mudrosti kako treba brzo razmišljati „na nogama", čak i dok spavamo, pošto smo na trenutke baš umorni i moramo da spavamo, i pored svog neodloživog posla koji bi baš trebalo uraditi u našoj okolini, koja nam je previše draga, predraga.

 ovo je fotka od pre deset godina.

Podrška štrajku!

Ne podnosim kako neodgovorni i nelustrirani političari formata Vučića i Dačića pokušavaju da slome

„Radnici beogradskih centara za socijalni rad održali su juče jednočasovni protest ispred ustanova u kojima rade, kojim su, kako kažu, želeli da skrenu pažnju državi, ali i javnosti na „teške i nebezbedne uslove u kojima rade““

To juče je bilo nakon što je za samo nekoliko dana još jedna majka ubijena u centru za socijalni rad, s tim što je ovaj put ubijeno i dete. U državi koja pati od nemanja dovoljno dece i majki koje bi ih radjale.

Ne znam za državu, ali moju pažnju su privukli. Prvi put vidim da socijalni radnici protestuju. Zato što su ovaj put, zbog njihove loše procene, povredjene njihove kolege. Nikada nisu izašli na ulice da se bune što su njihove stranke povredjene ili ubijene. Zbog njihove loše procene. Jer, kad se radi o njima, u centrima zaposlenima, kažu da već dugi niz godina upozoravaju da rade u nebezbednim uslovima. Znači – nekontrolisanim. Da probam da zaključim – oni znaju da rade u nekontrolisanim uslovima, ali u njima zakazuju kontrolisane susrete svojim strankama. I preporučuju sudovima da donesu odluku o kontrolisanim susretima sa problematičnim strankama u nekontrolisanim uslovima. Je l to to?

Disklejmer: Tekst je poduži, ali računam da one, koje su za nas samo broj u užasnoj statistici, to zaslužuju.

Juče sam objavio tvit „Nije politički korektno reći, sama si ga birala" i kako vidim bocnuo sam mnogo ljudi u živac... u čemu posebno uživam. Graktalo se, graktalo, vređalo se, vređalo, rekli su mi da sam mizogin, šovinista i fašista. Jeste, sve ste u pravu, a sada kada ste smirili živce, da ozbiljno porazgovaramo.

Živimo u Srbiji, gde sistem ne funkcioniše, onaj sistem koji treba da štiti žrtve. Imamo zakone kojima je zabranjena diskriminacija, nasilje, porodično nasilje, seksualno nasilje i uznemiravanje... sve imamo, ali to izgleda ničemu ne služi. Imamo policiju, socijalne ustanove, ženske organizacije, sigurne kuće... Sve imamo, u teoriji, ali nam praksa kaže nešto sasvim drugo.

Skroz je politički nekorektno reći „sama si ga birala" i to ne znači da nećemo da pomognemo žrtvi, niti je krivimo... Pa vidite valjda da imamo sve moguće zakone, propise, strategije i institucije kako bi je štitili. Jeste da ne funkcionišu, ali imamo.

Mi smo zaglavljeni između teorije i prakse. Teorije da mi imamo sve na papiru i prakse da to ništa ne funkcioniše. I onda krenemo da grakćemo sa teorijske pozicije, a ja vam lepo kažem „sama si ga birala" kao upozorenje, naročito mladim devojkama da otvaraju četvoro očiju s kim se upuštaju u vezu.
I da funkcionišu sve institucije, a u Srbiji ne funkcionišu, dogodilo se ubistvo, dogodilo se nasilje, dogodilo se silovanje... trauma ostaje! Cilj mora da nam bude prevencija nasilja u sistemu koji ne funkcioniše. To nikako ne znači da ne treba da zahtevamo da policija radi svoj posao, tužilaštvo, sudstvo, centri za socijalni rad... ali šta ćemo u međuperiodu dok to sve ne profunkcioniše?