... kad mu vrijeme nije.

Samir Bano (Liban)

Drvo o kome je ovdje riječ  zapravo je termin iz bodibildinga, i slikovito opisuje detalj donjeg dijela leđa, koji kod ekstremno izdefinisanih takmičara, svojom trouglastom formom i ispruganošću podjeća na božićnu jelku.

 
Kada smo bili deca jedna od glavnih zanimacija bila je da otkrijemo iz koje zgrade moze da se izađe na krov.

Mislim da nas je mnogo stvari u isto vreme vuklo ka gore. Otkrivanje novog prostora gde nema gužve, pogled sa najviše tačke zgrade ka noćnom nebu. Zvezde su delovale bliže. Mogućnost da sa visine gledamo automobile, ljude i čitav grad kako diše u daljini.

Kad smo malo porasli neko je provalio sunčanje na krovu. To se upražnjavalo neko vreme sa sve

Narodna izreka veli: Od dva zla, biraj manje. Već sam nekoliko puta ovde na blogu pisao da su mi tz narodne izreke i/ili poslovice, od malena bile sumnjive i ni malo korisne, čisto gubljenje vremena. Gore citirana izreka to samo potvrđuje. Zlo je zlo kako god okreneš. Jer recimo ako su oba zla iste težine, kvaliteta, dimenzija, što je najčešći slučaj, kako onda da biraš manje? Uglavnom, ako ne i u 100% slučajeva, ne biraš ti ili ja nego uvek neko kome je zlo u rukama. Možda se neko seća, možda i ne ali sam svojevremeno napisao, čini mi se pišući o ZLU, sledeće:

Za generaciju rodjenu poslednih godina 20-tog veka upotrebljavamo različite reči: milenijalsi, generacija ja, net generacija, digitalni urođenici. Ti ljudi će do 2020. zauzimati 40 odsto ukupnih poslova. Kakva je to „ekipica“, šta o njoj treba da znamo, kakav odnos imaju prema poslu?

Sudeći po magazinu Forbes, koji se neobično lepo ovim pitanjima bavio, milenijalsi ne žele posao, oni žele život. I tu je osnovna pukotina u percepciji izmedju njih i menadžera koji, kao stariji i iskusniji tretiraju deobu poslova kao izvorište velike moći. „Klince“ to jednostavno uopšte

Piše: Rodoljub Šabić
Sinoć, odmah po okončanju izbora stigne mi preko Vibera jedna zanimljiva fotografija. Jedna poput brojnih koje mi često šalju u uverenju da mogu pomoći i u stvarima u kojima kao poverenik nemam ni nadležnosti, ni ovlašćenja.
Ustvari, na prvi pogled se i ne bi reklo da je zanimljiva, pre da je tipičan proizvod "političkog marketinga" - gradonačelnik glasa, kao prvi na svom biračkom mestu.

Najveći gubitnik izbora je Aleksandar Vučić. Iako je njegova lista (koliko je za sada moguće ispratiti) dobila više glasova nego na prošlim izborima (skoro 2 miliona) zbog činjenice da su sve stranke koje su se približile cenzusu isti i preskočile a i zbog gomile sitnih stranaka na svojoj listi - imaće znatno manje poslanika nego u prošlom sazivu parlamenta.

1. Nauka

Šta je to nauka? U savremenom smislu - a to je smisao koji je svoje osnove dobio Galilejevom knjigom Dijalog o dva glavna sistema sveta, a svoje najblistavije trenutke doživeo kroz Ajnštajnove radove, dakle to je smisao čiju funkcionalnost potvrđuju vekovi uspešnog korišćenja (konačno, osvrnite se oko sebe!) - nauka je ljudska delatnost ograničena procedurama koje opisuje pojam naučni metod. Evo tih procedura, uz kratka pojašnjenja:

Ponekad se u očekivanom ritmu, ali često i nepredvidivo, pojavljuju opasna vremena. Ono što su im zajedničko su smutnja i neočekivanost uprkos najavama i prognozama. Prosto, jeste da nadležni crtaju, pismenim porukama najavljuju, mašu rukama i ponavljaju kao japanska kazna, ljudi ipak rade ono što oni hoće, okrećući leđa logici i stvarnosti o koju se svaki dan sapliću. I svaki pojedinačno misli da je baš on u pravu, dok ostali pojma nemaju ma koliko ga brojčano prevladavali. Ma koliko opasnih vremena doživeli, ljudi i dalje iz tog iskustva ne mogu da izvuku mnogo više od gunđanja i refrena koji izražava zgroženost vremenom koje radi šta hoće, ugrožavajući današnjicu i slaveći dobra stara vremena kad se znalo ko pije, a ko plaća. A, sad da l je regularno ili nije, tek ima da biva.

За изборну тишину сам намеравала да објавим путопис о Давосу и Граубундену, наравно и не спомињући Вучића. Нешто отприлике овако:

До Клостерса смо стигли возом.

Када сам удахнула свеж и разређен планински ваздух и видела снегом покривене врхове како блистају

Nila Janga sam upoznao , sada već davne, zime 1990./1991. U Pirotu. Mislim prolazili smo, pre toga, jedan pored drugog više puta i znao sam za njega ali, upoznali se tek tada. Tek nedavno smo, posle godina, manje ili više intenzivnog, druženja seli i popili kafu. Onako kako treba. Uz razgovor, u kome sam, uglavnom, slušao. Jedini problem tog ćaskanja je u tome što nisam mogao da pušim. Nil je pre nekog vremena prestao, pa sam pokušavao da se kontrolišem. Da mu ne bih pravio zazubice. 

   Jutros je Meri upala u našu kuću u Beogradu, histerična, nervozna i povremeno plačljiva. Rekla je samo: Kosta danas su Zeka odveli na" Džeil". Meni je to u devet ujutru zvučalo sasvim OK. Okrenuo sam se na drugu stranu i pokušao da dospavam još malo.
   Međutim ova se raskokodakala kao kokoška koja je upravo snela svoje prvo jaje. Demonstrativno je probudila našu ćerku Margaretu, koja je spavala u potkrovlju, objašnjavajući joj da je njen tata neupotrebljivi idiot koji ne želi da zaštiti svoju decu. Tu sam se probudio.

...pošli smo kućama sa tradicionalnog, jednonedeljnog, druženja MENSA Jugoslavije, iz kafea pri Malom pozorištu Duško Radović.

Koncert na koji nikada neću otići.

 gošća autorka: riply

Mikeleov tekst o strini mu Stojki je bio inspiracija da u dahu izlijem priču o mojoj babi i sačuvam je od zaborava u nevidljivoj ženskoj istoriji Crne Gore.

Jovana je rođena neđe u poslednjoj deceniji 19. Vijeka. Ne zna se tačna godina, a njena djeca su govorila da baba dodatno krije godine jer je bila starija od đeda. Bila je potpuno plave kose I plavih očiju, pa su je zvali Bela, mliječnog tena koje sunce nikada nije vidjelo, niska i zdepasta. Podigao je stric koji je bio bez djece, tako da je, koliko je to bilo moguće u okvirima tog vremena, bila mažena i pažena kao djevojčica.

da se samoubijem a onda da poubijam sve po redu kako mi nadođu! Sjetih se riječi moje strine Stojke, koje prvi put čuh kad imađah osam, devet godina. Još nekoliko puta sam je čuo da ih izgovora kad bi joj, više od jada i nevolje nego od bijesa, pao mrak na oči. Kad bi je prošlo muananje, mrštila se na komentare tipa: A kako jadna da ubiješ bilo koga ako sebe prvu samoubiješ? Ma ja to od muke velje, stislo me sa sviju strana pa mi ni glava ne rabota kako valja!

I inače je imala je pogan jezik. Benava,