Memorijalni fond Vijetnamskih ratnih veterana imao je skromne prostorije na Vebster aveniji i samo nekoliko volontera, ali i ispostave u svim većim državama SAD i centralizovanu bazu podataka o učesnicima Vijetnamskog rata, za koju su tvrdili da ne zaostaje za bazom podataka i statistikom Pentagona na kojoj rade desetine dobro plaćenih službenika.

Gošća-autorka: iqiqiq

Retka je sreća biti u prilici da danas živite u dva veka. Ovu priliku pruža vam dualni pravni sistem pod jednom kapom Ustava Srbije.

pišem o, uz Pikasa, najboljem i najvećem slikaru dvadesetog veka a ne bih pogrešio i da sam napisao, svih vremena, o Frensisu Bejknu.

Kada umrem, stavite me u plastičnu vreću i bacite u jarak, rekao je jednom prilikom Bejkn svom prijatelju Ijanu Bordu. Neizbežna asocijacija! Poslednja rečenica u knjizi Pod vulkanom Malkolma Lorija, glasi: Neko zavrljači crknutog psa za njim u jarugu!

Na smrt je gledao sa istim prezirom kojim je gledao i na život, reči su Danijela Farsona, dugogodišnjeg ( 40 godina!) Bejknovog prijatelja i pisca njegove biografije (uslovno rečeno) pod naslovom Zlatan život u jarku Frensisa Bejkna. Farson piše da je Bejkn u prvi mah pristao da mu piše biografiju ali se vrlo brzo predomislio.

Scena je sledeća. Na kauču sedi bakica, Dona Louredes se zove, i nekakav kokainirani krimos. On je nju kidnapovao i sad pokušava da nađe nekoga ko će da plati otkup. Badava, ne ide mu jer kome god da telefonirao i tražio pare, niko blage predstave nema o kojoj je Lourdes reč. Otmičar pita: 
- A da nemate vi nekog bližeg?
A ona: 
- Od kad je moj Orestes umro, skroz sam sama.
I on, kud će, šta će, odluči da bakicu, kad već od nje ne može da zaradi ni dinar, pusti na slobodu. A njoj žao, pa mu kaže:
- Hoćeš, sine, da ti dam penziju? Nećeš?

Iako je umro pre dvadeset godina (1993), doprinos Rudolfa Nurejeva celokupnoj baletskoj umetnosti toliko je nesaglediv i dragocen da se u njegovu čast ove sezone igralo i govorilo u svim ozbiljnim baletskim kućama. Najbolji omaž su priredile one kompanije sa kojima je nastupao, za koje je kasnije radio koreografije ili koje je vodio. Sjajne programe su iznele direkcije baleta pariske Opere, zatim Opere u Bordou, Teatra milanske Skale, bečke Opere, Baleta San Franciska ili moskovskog Boljšoj baleta, a britanski BBC je predstavio dvočasovnu emisiju posvećenu jednom od najznačajnih igrača XX veka.

Jutro se proteglo u dan ispunjen telefoniranjem Orionu koji je već pet dana i dve posete tehničara kasnije i dalje nesposoban da mi obezbedi trajniji ili protočniji signal, što je njihova ugovorna obaveza, ali zato znaju da mi traže 7000 din. u slučaju da poželim da prevremeno raskinem ugovor sa sramno nesposobnim provajderom. I tako, poprilično nadrndan, odem da potražim sebi parče neba prepuno ptica – na jednom od najuzbudljivijih mesta za ptičarenje u Beogradu, na deponiji u Vinči!

„Hej Džo, jesi šenuo, kuda si to sa mikrofonom krenuo?" zvučao bi prepev čuvenog hita Ramba Amadeusa iz devedesetih prilagođen počasnom fudbalskom krugu u Maksimirskoj šumi. Na omotu albuma bi stajao Džo - kosilac Goranca Sulejmanija, junak besmisla, hvalisavac monstruma, kusur od Gotovine, animator desetine hiljada Evropejaca - srećnika, koji su te noći spremno pevali pesmu koja se čula do Amazona.

Izgleda da život najviše cene oni koji su od njega najmanje dobili, i da su najveći junaci oni koji biju izgubljene bitke. Oni koji se bore za svaki dan života svog deteta, spremni da žrtvuju i poslednje što im je ostalo – ljudsko dostojanstvo. Državo, stidi se.

Goran Vuksan ima 14 godina i 20 kilograma. To je strašno. Zapravo, njegova mama kaže da to nije strašno, nego da je dobro. Zato što je Goran, do nedavno, imao 13 godina i 13 kilograma, a onda su mame dobrog srca, čija su deca  umrla od Batenove bolesti, sačuvale njihovu enteralnu hranu i dale je za Gorana.

Moje bore su moje i samo moje! Moje bore su šezdesetsedmogodišnje delo mog života. U njima su zapisane sve moje životne dogodovštine kojih se sećam ili ne. Moje bore su neka vrsta spomenara, požutelog, iskrzanog, pohabanog... od duge upotrebe ili možda bolje, sumerske ploče u koje je urezivano sve od mog rođenja do danas. U njih su utkane radosti, veselja, tuge, ljubavi, potajne i ostvarene ali i zablude, greške, fulanja, uvrede koje sam drugima nanosio i uvrede koje su drugi meni upućivali. Ne bih ih, ipak, moje bore, menjao ni za šta na svetu!

Ima oko mene mnogo izboranijih ljudi, čak vrlo mladih, život večiti šaljivdžija, urezuje bore po nekakvim svojim pravilima koja nikada nećemo saznati.

--

Upoznao sam ga na ArtWalk-u, to je neka umetnicka pizdarija koja se desava svakog drugog cetvrtka u Dauntaunu Andjelesa.

Postoji sjajna knjizara koja cela 2 sprata drzi u haosu knjiga, poredjanih i pobacanih nasumice, i svaka kosta Dolar. Nebitno ima li 300 listova i onaj papir kojim ne mozes dupe da obrises, ili je u pitanju fanzin koji je zaista napravljen od toalet papira. Ima i video kaseta, sumanuti naslovi.  Isto Dolar.

 Prisao je on meni, jer sam buljio u ovo 

Да сте мог оца чули како се представља, чули бисте да је он сељак човек. Он је за свој идеал поставио да буде домаћин. Прво кафа и ракица, па све остало. Ракија, наравно - домаћа, лично печена, од шљива из нашег воћњака.

Човек традиције и друштва. Једно време је био председник црквене општине, а пре тога члан управног одбора сеоског фудбалског клуба. И из једног и из другог је изашао када је схватио да ће људи преварити институцију у којој су ангажовани зарад - личне користи. Био је неко време и сеоски одборник у градској скупштини.

Svako onaj ko uz dignutu desnicu uzvikuje dobro poznat poklic: za dom spremni, ili nema   grama mozga ili je pak beskrupulozna zivotinja zarobljena u ljudskom oblicju. Ogromnom Vecinom se radi o  supljoglavoj balavurdiji koja  u nedostatku  vlastitog identiteta isti trazi u raznoraznim, cesto nakaradnim, coporima.

Naravno, postoje i oni kojima godine ne mogu nista pa se u njihovom slucaju sa  godinama ne povecava gramaza upotrebljivog mozga.

Medjutim, ne derane, sto bi reko Djole, nisu oni najgori. Najgori su oni sto sute na sve ovo.

U kontinuiranoj borbi koju Srbija vodi sama sa sobom već desetlećima – ništa novo. Borba traje, ishod potpuno neizvestan, a linija „fronta” prolazi kroz srpsko društvo praveći civilizacijski hijatus. 

Linija rascepa, istorijski gledano, nekada je bivala definisana strankama ili pojedincima koji su svojim delovanjem obeležili vrednosti za koje su se zalagali. Jedni za „tradicionalno”, drugi za „moderno”, jedni za napredak, drugi za status kvo, jedni za Istok, drugi za Zapad... U različitim istorijskim prilikama različite su teme bivale predmet spora sukobljenih struja. No, ono što je zanimljivo, u prošlosti je linija uvek bila jasna, znalo se koje organizacije, stranke ili ličnosti zagovaraju koju opciju, dok danas to već nije slučaj.