Proviđenjem i milošću Njegovom, negde u Beogradu je 7. marta ove godine, osnovana je vlada u senci Građanskog pokreta 'Sve je dno'. Ako neko kaže da je to neozbiljno samo da ga podsetim: Mi nikada nismo rekli da će biti ozbiljno, već da će biti stvarno.

 

 

Звонило је на вратима кратко, скоро стидљиво. Знао сам да је он, само он је знао тако ненаметљиво звонити да га и не чујеш ако ти баш није до отварања врата. Сав је био такав, дискретан, ненаметљив али ако ти је био потребан увек присутан и довољно укључен да помогне а не смета. Идеалан комшија. Отворио сам врата и затекао очекиван призор, једино што ме је изненадило што није био у убичајеном свиленом баде мантилу. Више пута се позвао на своје године због тог "интимизирања" како је рекао мада ми је било јасно да у суштини штеди преосталу гардеробу за све ређе изласке на улицу. Пензије никад нису ни биле велике а мере штедње су довеле до тога да буду и мање од довољних. Неком гласови због чврстине и одлучности неком шетање по згради у шлафроку.

- Добар дан млади комшија, дошао сам да Вас питам да ли можете да ми посветите поподне?

O pedalanju zapadnom Sumatrom u društvu pa potom opet bez njega. O vezivanju i usamljenosti. O izloženosti i zasićenju. O planovima i životnoj (ne)izvesnosti.

Ostavite neki komentar, znači :)

 

*

Mog novog saputnika Mišu iz Nemačke zatičem u bašti hostela u Bukitingiju. On mi je i poslao GPS koordinate za to mesto. Zvučalo je primamljivo: pet dolara za zajedničku sobu, u cenu je uračunat doručak i neograničena količina kafe i čaja tokom dana, u hostelu imaju wifi a kupaonice su opremljene čak i toplim tušem! Od Kine pa na jug, bojler je privilegija mahom zapadnjačkih žitelja. Pa iako su ovde tropske temperature, nije baš uvek ugodno polivati se ledenom vodom.

 U poslovnici TELEKOM Srbija a.d. u ulici Goce Delčeva br. 36 zaključio sam 5. marta 2009. godine Ugovor o pretplati na usluge mobilne telefonije, tarifni profil „Mix 250" (mesečna pretplata 250 dinara + PDV= 300 dinara), na rok od 24 meseca.

Danas sam sa drugarima razgovarao o tome koliko je potrebno love mesecno da bi covek omogucio sebi luksuzan zivot ali bez nekih dodatnih perverzija (Pikasove slike i sl.)

Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.   

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

Piše: Rodoljub Šabić

Pre nekoliko dana na adresu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka stigla je prijava naše sugrađanke D.G. Sadržinski, ništa "epohalno", prosto zahtev za zaštitu prava povodom obrade podataka o ličnosti. I to prijave po kojoj Poverenik neće (moći) dalje da postupa. Ipak, izgleda mi da je vredi podeliti i ovde, na blogu.

U predmetnoj prijavi D.G. navodi da je Industrija mesa "Matijević" doo Novi Sad protiv nje podnela privatnu krivičnu tužbu, u kojoj su navedeni kompletni njeni podaci o ličnosti (ime, prezime, ime

Сам концепт владе су сенци је мало сеновит. Ова институција има неко своје порекло и сврху у британском парламентарном животу и актери тамо су и навикнути на њено постојање и знају како се односити према њој. У српској политичкој шуми представља релативно ретку звер што је с једне стране добро јер се има пуна слобода деловања неограниченог неким посебним очекивањима а с друге стране је лоше јер не постоји општеприхваћени критеријум који би требало испунити и у сваком случају неко ће имати пуно право рећи да нијe испунила своју сврху.

Iskreno sam se obradovao uspehu koji smo postigli na nedavnom dvoranskom prvenstvu Evrope u atletici. Ne samo zbog toga što sam i sam bio atletičar, već i zbog činjenice da, imati atletske šampione znači imati sposobnu, zdravu i jaku populaciju. Nadao sam se da Ivana, Emir, Asmir, Jelača, Mihail... nisu usamljeni i da za njima dolaze nove generacije buducih šampiona. 

               Gospodin Nešto je u poslednje vreme često bivao vidno deprimiran. Kako i ne bi? Postao je lopov. I to ne bilo kakav, od onih banalnih što bunare po džepovima u gradskom prevozu ili mažnjavaju po samoposlugama znanim kao supermarketi, već sasvim poseban i stoga lako uočljiv ( barem se njemu tako činilo ).

 

 

 

 

 

 

 

 

 Mora odnekud da krene ...

Nije mi namera da vam držim čas iz Geologije, Petrologije, Mineralogije, ne, ovo je Something Completely Different . Kamenja ima svakojakog, o tome vam ne moram pričati ali kamen je odavno uleteo i u narodne izreke i mudrolije na primer: Kamen spoticanja ili Pao mi je kamen sa srca ili Kamenog je srca, čekaj bre, umal da zaboravim The Rolling Stones, pa Njegoševa: Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala, ....... Kamen po kamen palača, ima toga ohahaj ali ovde će biti reč o Ludom kamenu.

Stati na

да ли зарад окружења ми, или пак пар чаша жестине сркнуте у пријатном друштву, често у кошмару  снова који потом уследе наслутим нешто као тихи јецај који ми с’воде  Дунава ту ома под прозором смештаја уху све глувљим допре и онда ми осетљивом севну мозгом лажљиве причице овдашњих које указују

Prevaren sam čovek.

Ne beže plodovi, niti pitke bistre vode od Tantalovih ruku i usana… Nesrećnim tantalima ovu varku prave drugi, oni koji se s drugih strana naslađuju plodovima. Povlačeći grane ka sebi, oni odvlače druge grane, a one čine teatralni naklon.

Kao i čitava stabla.

A potoci, izvori, reke, vode za čijim osveženjem očajnički žude, priviđaju se izgladnelim i ožednelim tantalima, neprestano se povlače pred njihovim ispucalim, uvelim, osušenim usnama. Žalosna opsena njihovih slepih očiju. Žedniji ispijaju iz velikog jezerskog

Ako je vrhunska privilegija postojati uopšte i biti svedok života i mrdanja oko nas onda je na drugom vrhunskom mestu, bar nas muškaraca, bar meni onomad, bilo neko žensko društvo sa tim divnim i tajanstvenim razlikama i kikotanjem, beskrajnom brzom pričom koju bar ja nikad nisam pohvatao iako sam se u njoj lepo osećao, durenjem, brigom i „ne ljutim se" šminkom na prečesto al-na-kratko preozbiljnim licima ...

... da bi mi kasnije Bog podario dve ćerke kao dvoje starije dece i tako mi na prvo vrhunsko mesto stavio ta čudna bića sa nepoznate planete kojima su, i ovo je jedino mesto u celoj mojoj maleckoj priči gde nema sumnje, pri vrhu liste talenata bili hipnotički pogled i osmeh koji zarobi od prvog razvlačenja usana.

 

To da sreća služi odvažne je skoro sigurno tačno, ali služi još neke i u tom još nekom prostoru sam se ja zadesio po dolasku u UK sa ženom i tri meseca starom ćerkicom 1987. tako što smo dobili kuću na korišćenje na nekoliko minuta od mog prelakog istraživačkog posla i ženinog za koji su prvo bila potrebna tri voza i dva presedanja u odlasku pa posle povratku, a kasnije sat i nešto malo više vožnje kolima, pa sam i ja na nekoliko tih prvih godina u UK postao majka sa pranjem pelena za višestruko korišćenje, buđenjem, kuvanjem, vođenjem u park i ostalim trivijama koje su brzo zaboravljene ...

... da bi ustupile još više mesta onom najiskrenije-vrednom i nezaboravnom, sećanju na blizinu i druženje sa malim, prepametnim i predragim bićem.