Ja sam  jedan od onih tipiziranih, knjiških likova, koji su u osamnaestoj godini života bili komunisti.

.

Stoji ispred ogledala. Očima snenim nadzire vlastiti lik  pa  glasom, jošte dubokim,  prozbori:  dobrojtro gospodine minister!!

Ondak se prekrsti  i redom zahvali:Hvala Vučiću, Marksu, Čegevari, SV. Savi  , i bogu.

Iz opravdanih razloga  od Boga Marksa, Čegevare I Sv. Save    drug ministar ne prima direktive. Stoga njih  četvoro ministar može slobodno da tumači pa, ako je potrebno,  da ih  trpa u istu ideološku korpu.

          Mom iznenađenju nije bilo kraja kada sam pročitala: „Žene ogromnu pažnju posvećuju izboru cipela zato što obuća pokriva i štiti stopalo, a ono je simbol ženske moći, neka vrsta zamene za penis koji žene nemaju". Tako bar kaže  slavni Sigmund Frojd. 

Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

Naslov je mogao da glasi i: Maratonci su umrli pre poslednjeg kruga, Ko to tamo zapomaže, Srpskopravoslavnoplastični Isus, Skupljači pomija, Misterije opstanka, Kasni radovi, Davitelji sopstvenog naroda, Ljubavni slučaj Guvernerke NBS, Majstori, majstori, Nacionalna klasa beskičmenjaka, Dugogodišnje specijalno vaspitanje, Otpisani, Balkan puž, Već sam mrtav i beo, Srbija gori a oni se češljaju, Ilićevi rođaci sa sela, Na dnu, Idiot, Zapisi

U kafeteriji se uvek nađu u isto vreme. Redovi stolova i redovi stolica, samo sa jedne strane. Ako neko baš želi, može da okrene stolicu, i leđa TV monitoru na zidu. Dešava se, ali ne često - ljudi se drže nametnutog reda. Ona ima svoj red i stolicu.

.

Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.

14.11.1960, odlukom suda, Ruby Bridges je jedna od šestoro dece koja su krenula u američke škole, do tog trenutka rezervisane samo za belu decu, a u školu je išla u pratnji US maršala (šerifa) zbog ogromnog protivljenja stanovništva i protesta roditelja bele dece u Nju Orleansu gde je počeo program "integrisanih škola" zamišljenih da u njih idu sva deca, bez obzira na boju kože ... roditelji bele dece su pretili ispisivanjem svoje dece, a nastavnici i učitelji odbijali su da rade u nastavi u učionicama sa crnom decom, svi osim Barbare Henri iz Bostona koja je Ruby učila sve predmete ...
Pre samo 50 godina ... jer ništa ne može zaustaviti ideje čije je vreme došlo..

 Zaista, dosta je sa tim skepticizmom ... kritika vlasti i njenog delanja je neophodna ali ovde se preteruje sa tim načinom i to može te predane i posvećene boljitku delatnike da obeshrabri ... narod se predaje tom nekorisnom gunđanju i o tome da ovde hara depresija a pod pritiskom onih što im ništa ne valja i koji ne vide dalje od svog nosa. Zanemaruje narod uspehe i korake ka svetlu koje je svakako na kraju ovog našeg tunela ... 

 ... eto, neki dan viđena je novost ishodovana naporom delatnika sa polja i ravnica i ponekog brda, naravno inspirisani naprednim duhom i treba pokazati ovakav, bar  jedan od uspeha, dobro neka je samo u poljoprivredi a promovisan pod sloganom INOVACIJAMA PROTIv TRADICIONALIZMA  ...  i onda ... sve ispočetka ...

.

Od onih sam žena koje pristojnost smatraju vrlinom. Međutim, ponekad sam nemoćna,  a brzopotezna,  fitilj mi je kratak i ne umem baš  svaki put da se savladam u komunikaciji. Odreagujem iskreno,  onako kako se u tom trenutku osećam,  a ne onako kako bi trebalo, i  kako sam vaspitana,  ma kako to ko tumačio. U nekoj sam vrsti nevolje, svakako. I kad  zveknem britkom sabljom i nepristojno presečem komunikaciju, tj. vratim adekvatno,  ili kad odćutim svakom trogloditu  koji sebi daje slobodu da me davi, nervira i maltretira u raznim situacijama, što svakako nije dobro za moje zdravlje  o kome u svakom smislu  prilično vodim računa, i ne pada mi na pamet da ga rasipam naokolo. E pa, baksuz sam nema šta, ali nije to sada bitno, da ne istrolujem sama svoj post za šta umem da budem pravi meštar.